Прочитај ми чланакГојко Рончевић, преживели дечји логораш из Јасеновца, имао је само осам година када су га одвели у логор Јастребарско.
Након емитовања филма „Дара из Јасеновца“ каже да је стварност била заправо много гора него што је приказано на филмском платну.
– Филм ипак није могао да дочара све страхоте које су се догађале у логору. Било је 57 начина убијања, то је јединствен случај у свету, као и сам логор што је био. Малих Јасеноваца било је на хиљаде на простору НДХ. Имао сам срећу да будем одабран у групу дечака које је требало васпитати у усташком духу и тако сам преживео. Доживео сам ослобођење, када су дошли партизани 26. августа 1942. године. После ослобођења, дошао сам у Београд. Седамдесет година је скривана истина о геноциду над Јеврејима, Ромима и Србима на територији НДХ, а то је радила комунистичка партија – прича Рончевић.
Рончевић је целу породицу изгубио у рату, а ужасе никада није заборавио.
– Тамо су живи завидели мртвима, толики степен окрутности је био примењен, клање, убијање. Мог оца су заклали, а мајку убили, убили су ми браћу од три и девет година, сестру од 13 година. Имао сам још једног брата, којег су јурили да закољу, али је срећом само рањен и преживео је. Све време рата сам сањао клања. На бројним локацијама су били почињени страшни злочини, људи су бацани у јаме и бунаре. Окрутности никад краја није било. ФИлм је бледа слика правог стања, ту нису могли бити приказани сви начини клања. Они су уживали у масакрирању, убијању маљем – испричао је Рончевић.
Он каже да, иако није било убијања, деца су свакодневно умирала у Јатребарском.
– У логору где сам ја био нису убијали децу, али је сваког дана умирало 10-12 деце. То нису биле болнице, већ бараке, под са мало или нимало сламе где су била женска деца од једне до 14 година. Ако је превише деце у болници, онда су их стављали у простор ограђен жицом испред.
Рончевић је истакао да је веома важно говорити о овим догађајима, јер је истина скривана 70 година.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 23, 2021
