Александре Вучићу, можете довести читав арсенал „стручњака“ – из БИА, ФСБ, ЦИА, МИ6 или било ког другог одељења за производњу извештаја по поруџбини. Можете им платити да вам пишу бајке, да вас перу, да правдају и да опет, по ко зна који пут, оперу крв са ваших руку. Али, једно не можете – не можете нам више затворити очи.
Не можете нас убедити да оно што смо сви осетили нисмо осетили. Да оно што смо сви чули – нисмо чули. Да оно што се види на снимку, заправо, не постоји.
На нашем снимку – снимку који сам лично снимила, без монтаже, без обраде, без сценарија – види се све. Види се страшни звук који је пробио масу као метак. Види се дрво које се заљуљало као да је експлозија одјекнула. Види се Пеђа, поред мене, који не може да задржи антену за Старлинк, јер ваздух вибрира. Виде се лица људи – страх, паника, дезоријентација. Виде се они који падају. Види се тренутак када нешто што никада није смело да се деси – постаје реалност.
Нека они то зову ЛРАД. Нека кажу да није звучни топ. Или да није било ништа. Можда ће сутра рећи да је ветар. Или колективна хистерија. Али пола милиона људи не може да халуцинира исто у истом тренутку. Пола милиона није лудо. Нити слепо. Ни глуво.
И баш зато, нећемо дозволити да овај тренутак прође као још једна непријатност. Ово је злочин. Злочин над грађанима. Злочин над својим народом. Твој злочин.
Нећеш нас убедити да смо ми непријатељи. Јер једини непријатељ народа је онај који се плаши сопственог народа. Онај који уместо одговора – шаље фреквенције. Уместо речи – пуца у тишини. Уместо дијалога – активира оружје.
Истина ће остати. Истина вибрира у сваком кадру. У свакој секунди снимка. И не постоји сила, нити уређај, који може угушити оно што смо видели, чули и преживели. Сведоци смо. Живи. И спремни да говоримо.
А ти ћеш одговарати. За овај дан. За сваки дан пре њега. И за све оне после – јер правда можда касни, али никад не заборавља.