Прочитај ми чланак
(Телеграф, Блиц)
Износ би био и већи јер грађани често не желе да плаћају банкарске провизије, па је осим легалних канала и даље популарно слање новца ковертама преко шофера аутобуса.
Из дијаспоре су прошле године у Србију пристигле 2,73 милијарде евра дознака.
Када се ова сума, која је 10 одсто БДП у 2012., подели на све становнике, испада да је свако од нас успео да “заради” скоро још једну просечну плату – 384,1 евро.
Вероватно да је износ био и већи, јер осим легалних канала и даље су популарни они други, ковертама преко шофера аутобуса.
– Сигурно је да је износ дознака који није регистрован и већи, јер грађани не желе да плаћају банкарске провизије које могу бити високе. С друге стране, није забрањено да се унесе новац у земљу у готовини. Дознаке су у сваком случају значајне не само због социјалног мира, већ и зато што су оне чувар курса – истиче Никола Фабрис, професор Економског факултета у Београду.
Од почетка кризе, од пре пет година, дознаке из иностранства имају тренд пада. И наши у расејању су под притиском рецесије. Људи губе посао, смањују им се плате. Логичан след је да теже одвајају за рођаке у отаџбини. Мења се и структура дијаспоре. Читаве породице су се иселиле, тако да немају коме да шаљу новац у Србију.
Истраживање Светске банке показало је да су у Србију од 2000. до 2010. године од исељеника стигле чак 43 милијарде долара. Најмање два пута више него кроз директне стране инвестиције. Прошле године у Србију су послали 2,735 милијарди евра, а у 2011. је 2,794 милијарде евра. Осим легалних канала, међутим, и даље су популарни они други, ковертама преко шофера аутобуса.”
– Како се емигрирање наставља, требало би очекивати да ће се тај ниво дознака и других трансфера одржати. Заправо, могло би да се каже да је реч о трајној привредној и друштвеној карактеристици да се посао тражи у иностранству јер га код куће нема. Ту није само важно што га нема у индустрији, него што га је све мање уопште, тако да је зависност од страног тржишта рада велика. То се неће брзо променити – истиче Владимир Глигоров са Бечког института за међународне економске студије.
