Прочитај ми чланак
(Новости)
Упекла, у четвртак, звезда и над Фрушком гором, а у минијатурној цркви манастира Петковица натискало се више од стотину душа. Бар два пута толико их је, упркос више од 40 степени изнад нуле, стајало испред цркве, усрдно певајући тропаре пресветој матери Параскеви или, како то Срби више воле да кажу, Светој Петки.
– Сваке године је овако, нема те силе која ће људе да спречи да дођу овде и поклоне се светитељки, помоле се за своје ближње – каже Стаменка Станојевић из Врбаса, чија је породица, и ове године, била један од кумова манастирске славе. – Она је заштитница жена, али је, као што видите, овде много и мушкараца.
Станојевићи су, наставља наша саговорница, у манастир први пут дошли пре шест година. Од тада су више од ходочасника, па су са још неколико породица сваке године кумови манастирске славе.
– Светитељка нас је овде призвала. Везали смо се за сестринство, за игуманију Антонину, за ово прелепо небо које нигде, чини ми се, није ни овако плаво, ни овако широко као овде над оброницима Фрушке горе – објашњава Стаменка.
– И ми смо кумови, и ми смо кумови – придружује се разговору, широко раширених очију, сва устрептала, десетогодишња Милица Шћекић, такође из Врбаса, која је у Петковицу дошла са родитељима.
Уз Станојевиће и Шћекиће, част да кумују слави имало је и још неколико породица из Врбаса, али и из Зрењанина и Сремске Митровице.
– Срем, Банат и Бачка, три срца и јуначка, а то ће рећи и српска – коментаришу, расположено, углас, кумови Петковице.
Животопис овог манастира је, иначе, прича о трајању. А некада се чинило да је оно дефинитивно прекинуто и да га више нико, и ништа, не може да обнови. Основана још у 16. веку, Петковица је, наиме, готово три столећа била без монаштва, пуста и сасвим запуштена. Таква је дочекала и почетак трећег хришћанског миленијума.
– У јуну 2003. године са потпуно оронуле манастирске цркве нестао је бакарни кров, а фреске, међу којима једна потиче из 1588. године, остале су потпуно незаштићене – потврђује мати Антонина. – Тада ме је Његово преосвештенство епископ сремски Василије послао овде и од тада почиње нови живот манастира.
Игуманија Петковице је, иначе, у „цивилству“ била психолог, а онда се посветила православљу. Манастир води с невероватном енергијом и – одлучношћу. Послушања која даје испуњавају се беспоговорно, беспрекоран ред и савршена организација се, више него очигледно, виде на сваком кораку.
– Сестринство, заједно са мном, чини девет монахиња и свачије дужности се прецизно знају – вели, смирено, ова умна жена. – Живимо по монашком типику који је врло строг, имамо рибњак, али само за наше потребе, јер месо практично и не једемо. Ту је и око 200 стабала воћа и око 6.000 чокота винограда. Монахиње раде и у лабораторијама за вино и биље и вино које имамо, а у великом послу којег смо се подухватили помажу нам и мештани оближњег Шишатовца.
