ФАХРИ МУСЛИУ Вучић рекао да КиМ никада није било српско; Кажу да сам му отац, али

0

Сведок, углавном лоших односа Срба и Албанаца последњих деценија, годинама је извештавао за албанске медије из Београда и документовао најважније догађаје. О актуелној ситуацији у односима Београда и Приштине, о томе има ли љубави између Срба и Албанаца, као и како је доживео да га таблоиди означавају биолошким оцем Александра Вучића, за Ал Џазиру говори новинар Фахри Муслиу.

Хвала вам што говорите за Ал Џазиру Балканс, и да кренемо најпре од Косова. Да ли је на видику решење косовског питања, с обзиром да је Америка све присутнија у одмрзавању конфликта између Косова и Србије? Ту је такође и нова администрација ЕУ, а чињеница да српски званичници припремају терен да ће ускоро бити решено питање Косова.

Хвала вам што сте ме позвали. Па да вам кажем једну ствар, ја сам увек био оптимиста и мислио сам да ће се то питање далеко раније решити. Међутим, то се и сувише дуго одуговлачило, увек је ту било разних предлога, разних решења, разговори у Бриселу, ткз. „технички“, додуше то су били политички разговори, нису дали свој ефекат, и то се одуговлачило. Све што се дуже одуговлачи нека ствар одна је решење далеко, далеко теже наћи. Очигледно се сада и Американцима и Европљанима жури, свакоме из својих интереса пре свега, а не због интереса Косова и Србије, да они то реше. А да ли ће се решити то ове године, тешко могу да предвидим и да прогнозирам.

Зато што сам се преварио прошле и претпрошле године када сам рекао да ће се то решити брзо. То на неким скуповима на којима смо причали о том питању. Јер увек нешто искрсне, и то се блокира. Блокира што изгледа да и једној и другој страни, пре свега српској страни, више одговара да се то питање не реши, да то буде ткз. „замрзнут конфликт“ и да српска власт наставља своју причу са економским развојем, са интеграцијама – и ту се губи времена јако пуно. Имам осећај да – то сам рекао и раније – да политичари на Балкану немају осећај о времену. И они прихватају неку ствар након 10 година уместо да су прихватили одмах. И постоји ту један савет, сећам се ја када је Јасер Арафат рекао Изетбеговићу, „увек прихвати прву понуду, јер свака следећа биће тежа“.

Дакле овде сада дошли смо у ситуацију да се на неки начин то реши, али сигуран сам у то, да се дијалогом саме власти Београда и Приштине то не може решити. Ја сам био присталица тога да се то решење стави на столу и да они кажу узми или остави. Значи једино решење видим ту.

А у ком смеру би то требало да иде? Да ли је то можда подела територије можда решење? Јел мислите можда да су Вучић и Курти ти који ће довести до краја?

Па неко мора то довести до краја, да ли ће то бити Вучић или Курти то није битно. У Србији постоји тај страх додуше, да не буде проглашен издајицом тај који прихвати независност Косова и признао. То је врло погрешан став. Јер тај политичар који буде решио тај сукоб, тај вековни сукоб или питање Косова и Србије, односно питање Срба и Албанаца, тај ће ући у историју као као посебна фигура. Он ће да ослободи Србију једног великог терета. Ослободиће Србију чак и од тог „Косовског мита“. Јер Вучић је чак рекао прошле године, по мени једну историјску изјаву, што нико до сада није рекао, да „нас су лагали да је Косово наше, Косово никада није било наше“. Значи, ако је он имао храбрости да то каже, а имао је апсолутну моћ, он је једноставно у стању да то питање реши. Свако кашњење иде на штету Србије. Јер да не заборавимо, пут Србије према Бриселу иде преко Косова. Као што и пут Косова за Брисел иде преко Београда.

Вучић је чак рекао прошле године, по мени једну историјску изјаву, што нико до сада није рекао, да „нас су лагали да је Косово наше, Косово никада није било наше“. Значи, ако је он имао храбрости да то каже, а имао је апсолутну моћ, он је једноставно у стању да то питање реши

Не мислим да је решење поделе добро, али косовска власт је направила једну велику грешку што нису формирали Заједницу српских општина. Скоро сам погледао једну моју изјаву за Дојче веле 2010. године где сам рекао да ће Срби добити аутономију. И то ће бити сада мало већа аутономија него што се могло тада добити. Аутономија у оквиру Косова, по Уставу Косова и по законима Косова. И сад ће то бити и територијална и политичка аутономија највероватније, мада на овим просторима сви су гадљиви на реч аутономија. Када то спомињете онда се сви плаше.

Али ја не видим друго решење. Значи ја нисам за поделу, без обзира да ли је то коначно решење или није. Али подела изазива друге сукобе, премештај становништва, сукобе ниског интензитета. Јер ипак и Косово и Србија, односно и Срби и Албанци су упућени једни на друге, ту су комшије, вековима су били на овим просторима. Од тога се не може побећи, треба наћи наћи неко решење, неки модус вивенди, да и једна и друга страна крену да сарађују и да успостављају неке нормалне односе, зарад људи својих грађана. А не као до сада, велику цену плаћају грађани и једне и друге стране.

Ви иначе живите у Призрену, а често сте у Београду. Шта о Србину иначе мисли један Албанац са Косова? Да ли се они довољно познају? Има ли примера дружења, склапања бракова, комуникације између два народа?

Па ти односи су порушени већ 90-их година. Било је раније, ако идемо у неку прошлост, доста кумстава између Срба и Албанаца доле. Стари Срби су знали албански језик, Албанци су сви знали српски језик, јер ми смо га учили у школама. Та историја тих односа није баш тако блистава и сјајна, јер увек ко је дошао на власт угњетавао је оног другог. Будући да су Срби дуже били на власти онда су Албанци платили већу цену. Дакле постојала су та пријатељства, кумства, ја говорим за моју генерацију, али генерација која је рођена 80-их она нема тај осећај пријатељства, тај осећај симпатије пре другој страни, говорим сада о Албанцима. Као што Срби, били они са Косова или из Србије, немају тај осећај пријатељства и комшијског односа према Албанцима.

Постоји тај стереотип и код једних и код других – „они су такви, они су најгори, они су злочинци, они су криминалци, са њима се не може живети, они су убијали децу“ – то говори и једна и друга страна. И ту јако тешко наћи неко зближавање. То зближавање ће доћи када се успоставе неки нормални односи, односно када Србија призна Косово као независну државу и када Косово крене неким путем развоја и када се ослободи тог свог криминалног миљеа и корупције и незапослености и других негативних појава у косовском друштву. У том случају ја предвиђам да ће доћи до неких позитивни промена и помака.

На Косову медији су другачији него овде. Медији доле немају те хушкачке натписе, не шире мржњу према Србима, то стоји. Ја нисам задовољан са медијима на Косову, али у односу на српске таблоиде, они су далеко бољи. Тога немате на Косову и то ми је драго. Али имате портале и друштвене мреже које ипак хушкају на то и изазивају мржњу. У односима Срба и Албанаца најбоља роба је мржња и то је тешко превазићи. И најбоље односе имају криманлци и мафија, ја сам више пута рекао да политичари треба да се угледају на то дружење и тај рад.

Како данас гледате на новинарство, с обзиром да сте и сами жртва таблоида. Да сте у једном тренутку чак били на удару медија који су вас означили као биолошког оца Александра Вучића?

Па то кад су ми урадили (смех) моје колеге на Косову, ја сам мало био и тужан и смејао сам се. И видео сам да је професија отишла до врага. Нико се не позива на чињенице, нико се не позива на два извора, свакоме је онај систем копи-пејст. Сви јуре неке црне тачке, а нико оно што је тачно и што је чињенично. И када ви реагујете на нешто тако нико вам не верује. Деманти немају свој ефекат као што има прва вест, макар она била и измишљена вест и клевета. Мада ја никада не волим да употребљавам реч лажна вест. По мени нема лажне вести, постоји вест и полувест, јер вест је оно што се догодило. Оно што се није догодило не може бити лаж, то може бити само измишљено нешто. А лаж и измишљотина су сасвим друге ствари. Мени је жао што новинари наседају на ту „патку“. Закон не штити грађане од тих лажи и тих клевета уопште. Тако да ја сам био мета тога и колатерала и та хајка и та клевета на мене траје по таблоидима у Србији и Хрватској и по целом Балкану и дан данас. Нисам имао снаге да кренем по судским процесима, јер знам да је то Сизифов посао. И не знам колико би то трајало и због тога сам одустао од тога, јер треба доказивати нешто што је недоказиво. А нико не узима чињенице, које говоре сасвим друго.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!