Прочитај ми чланак

Епидемиолог Предраг Ђурић: „Кућни притвор“ био би пораз струке и државе

0

Увођење обавезног негативног ПЦР теста за путнике који долазе из иностранства у Србију као и увођење ограничења кретања за новогодишње празнике – нису у складу са најновијим препорукама Европског центра за контролу и превенцију болести (ЕЦДЦ), наводи епидемиолог Предраг Ђурић, истичући да имајући у виду овакав став ЕЦДЦ, не постоји стучно оправдање за увођење оваквих мера у Србији тренутно, док се како каже друга оправдања увек могу наћи.

Он објашњава у разговору за Данас да се не очекује да ће долазак грађана из иностранства довести до значајнијег распламсавања епидемије, као и да ограничење кретања јесте ефикасна мера, али се њој прибегава када се све остало исцрпи, што у Србији није случај.

Упитан шта онда радити сада када нам „гори под ногама“, Ђурић наглашава да се морају прво искористити све остале мере, укључујући и затварање свих неесенцијалних делатности, повећање кадровских капацитета тако да грађанима буде доступна помоћ, и много обухватније тестирање.

– Ако то није могуће, онда морамо отворено да чујемо зашто није. Да ли рецимо постоји отпор водећих привредника и цркве који се не може савладати? Зашто не можемо да повећамо капацитет тестирања, зашто не можемо да елиминишемо редове испред амбуланти, зашто не можемо да ангажујемо волонтере да помогну у праћењу контаката и тако даље, наглашава Ђурић.

* У тексту за порталу 021.рс наводите да сматрате да ограничење кретања, полицијски час, није добро решење, а то је мера коју за Нову годину и репризу траже Уједињени против ковида, док је и чланови Кризног штаба помињу. Ограничење кретања у неком облику такође је мера коју су многе европске државе увеле док друге најављују полицијски час управо за новогодишњу ноћ. Имајући у виду све ове гласове који подржавају ограничење кретања, зашто мислите да то није исправна мера за Србију?

– ЕЦДЦ је објавио 4. децембра своје препоруке везане за предстојеће празнике и у њима се забрана кретања као мера не препознаје. С тим у вези, забрана кретања у датим околностима не може бити стручна, већ искључиво политичка мера. Друга чињеница је основни принцип за увођење мера које нарушавају људска и грађанска права и слободе. Такве мере се могу применити само онда када су све друге мере исцрпљене и показале су се као неделотворне. Неке земље у Европи увеле су забране кретања у ноћним сатима, али је таква мера била праћена низом других мера (нпр. затварање свих продајних објеката осим прехрамбених, на неколико недеља). Друге земље определиле су се за мере према привредним субјектима, али не и на „затварање“ грађана.

Када је у питању Србија, противепидемијске мере које се примењују су и даље симболичне – осим оних које су усмерене према грађанима и тичу се држања растојања и ношења маски, мере према привреди укључују првенствено ограничење рада локала. Пре размишљања о закључавању грађана требало би применити све друге расположиве мере, укључујући, рецимо, потпуно затварање неесенцијалних привредних субјеката на неколико недеља, уз компензацију оним најугроженијима. Даље, веома је етички проблематично прећутно гледати на масовна окупљања хиљада грађана на сахранама појединих покојника и изговарати се како се ту ништа није могло урадити, а онда грађане ставити у кућни притвор.

Кућни притвор за грађане је најефикаснија и најјефтинија противепидемијска мера. Само што људски живот није економија, како то неким припадницима власти делује. Кућни притвор је и пораз „струке“ и пораз „државе“ у спровођењу других мера које би могле да буду ефикасне.

* Лекари и грађани сведоче да су болнице препуне, нековид болесници су посебно угрожени, све је теже добити потребну негу и истиче се да су у том контексту потребни радикални потези. Ви међутим у свом тексту кажете „Зарад краткотрајне користи ризикујемо да отворимо Пандорину кутију тоталитаризма.“ Али шта радити кад нам гори под ногама?

– Мере које предлаже ЕЦДЦ, као и мере које прелажу СЗО, засноване су на доказима. Чињеница да „гори под ногама“ је резултат непримењивања стручних препорука. Од почетка СЗО је наводила да је основна мера у борби против пандемије тестирати све особе са симптомима и њихове контакте и изоловати све позитивне, а ставити у карантин све њихове контакте. Ништа се од почетка пандемије у том смеру није променило. Када ви већ у првим месецима епидемије одустанете од широког тестирања, праћења контаката, изолације и карантина, а у исто време вам је привредни раст и очување привреде приоритет, оклевате са увођењем мера, наравно да ће се ситуација измаћи контроли.

Оно што је неопходно учинити у овом тренутку је омогућити сваком грађанину који има симптоме или је био у контакту да ступи без чекања у контакт са здравственим радником и добије неопходне савете, да се рад у амбулантама организује тако да грађани не морају да чекају, да се пронађе решење за праћење и тестирање свих контаката и њихов карантин, уз изолацију свих оних са симптомима.

Све неесенцијалне привредне субјекте би требало затворити на неколико недеља, уз компензацију кроз фонд солидарности оних најбогатијих. Неопходно је запослити и довољан број радника у здравственим и установама социјалне заштите.

Епидемиолог Предраг Ђурић: „Кућни притвор“ био би пораз струке и државе 2

* Наводите да увођење посебних мера које се односе на путнике из иностранства сада нема смисла. О увођењу обавезног ПЦР теста за путнике који буду долазили у Србији доста су говорили претходних дана и чланови КШ и лекари из УПК, и чини се да се сви слажу да нам је потребан ПЦР.

– ЕЦДЦ процењује се да је учесталост инфекције међу путницима испод један одсто, што је ниже од процењених 2,5 одсто у популацији ЕУ. У складу са наведеним, закључује се да докази не подржавају карантин и тестирање путника као ефикасне мере.

Карантин и тестирање путника могу бити ефикасни онда када се учесталост инфекције у некој земљи смањи на приближно нулу. Многе земље су се претходних месеци определиле за њих из више разлога. Први је што су током првих месеци пандемије заиста постојале значајне разлике у учесталости инфекције међу појединим земљама. Затим, нису постојале јасне препоруке, мада је ЕЦДЦ у јулу упозоравао да не постоје јасни докази да тестирање путника може да донесе неку корист. Коначно, верујем да су владе европских земаља имале на уму оне аргументе који се и сада чују у Србији – да се покаже да се ради нешто што је за грађане видљиво, за шта грађани могу да похвале своје власти да, ето, делују, а што се згодно надовезало на ксенофобију и антимигрантско расположење.

Дакле, ни тада није било оправдања за овакве мере, али су се могле донекле разумети јер су „у страху велике очи“, па се слуша срце а на струка, али данас, након што су јасне препоруке ЕЦДЦ објављене никако се не могу оправдати ни у једној земљи где учесталост инфекције није близу нули.

* Доста често се могло чути ранијих недеља – наше мере су добре, проблем је контрола спровођења. Јел то само наша бољка или исти проблем имају и западноевропске земље?

– Постоји неколико фактора које треба имати у виду. Прво, контрола спровођења различитих мера у већини западноевропских мера била је добро организована и успешна и пре почетка пандемије, па се само наставила, док, бојим се, у Србији и пре почетка пандемије то није био случај. Један од разлога су свакако расположиви људски ресурси – веома ограничен број инспектора различитих профила. Други проблем који се јавио је и надлежност различитих инфекција – ко шта треба да контролише и кад.

Хипокризија и поверење

Проблем је и хипокризија која драстично нарушава поверење грађана и репутацију инспекцијских служби – рецимо, ако се не реагује на отворено кршење мера од стране неких политичара или црквених великодостојника. Такође, у земљама развијене демократије постоји и висока свест о друштвеној одговорности привредних субјеката. Макар некад били и дволични, тешко ће се определити на непоштовање мера.