Прочитај ми чланак
Дунав, друга по величини река у Европи, највећа је претња од поплава у Србији у наредним годинама, упозорава хидроинжењер Раде Милутиновић, директор новосадског Хидробироа и аутор више патената, пројеката и научних радова о Дунаву.
Он истиче да су последње катастрофалне поплаве показале да је дошло време да се преиспитају постојеће линије и концепти одбране од изливања река.
Не искључујући могућност изливања Дунава, Милутиновић каже да је зато неопходно бити спреман за такву ситуацију на начин како су то учиниле друге државе кроз које ова река протиче.
Као пример те повећане опасности он је навео изливање Дунава 2002. године када је протицај те реке у Бечу износио 11.000 кубика воде у секунди, а 2013. године у Братислави је протицало 11.400 кубика у секунди. Највећа количина које је протицала поред Новог Сада била је 1965. године и тада је била највећа одбрана од поплава.
Казао је да толико воде не може да протекне Нови Садом те да се поплавни талас мора трансформисати узводно од тог града, у ритовима јужне Мађарске и Копачком риту.
„То се 2002.године и 2013.године десило. Ако се та трансформација поплавног таласа не изврши, може се десити да нам дотиче и знатно више воде од 8.400 кубних метара. То би могла да буде количина која не може да протекне поред Новог Сада без изливања и нашли би се у великом проблему“, рекао је Милутиновић у интервјуу Тањугу истакавши да би Србија у том случају била у великом проблему.
Он, наравно, каже да није могуће предвидети да ли ће се засигурно и када би се тако нешто могло догодити, али да с обзиром на то да, како каже, улазимо у период непредвидивих промена, није искључено.
„Зато на тако нешто морамо бити спремни“, упозорава овај Новосађанин, који је патентирао мобилни бетонски систем за одбрану од бујица.
Он, наиме, указује да, ако би се поновила 1965. година, пошто узводно не би било пробоја насипа као тада, ниво Дунава у Новом Саду би самим тим био виши за 50 центиметара. Одбрана би у том случају била тешка и зато се, каже, треба припремити и за такав, по њему, „најцрњи сценарио“.
Анализирајући понашање Дунава, Милутиновић тврди да се карактеристике те реке мењају од 1997. године и сада су, тврди, велике воде све чешће и све веће.
Наводећи пример стогодишњег нивоа Дунава код Новог Сада, он упозорава да је стварна стогодишња вода у Новом Саду 830, а не 800 центиметара, те да зато с времена на време треба обављати неопходне предрачуне.
Тврди да, ако се велике воде понове у будућности, а до тада не уради нешто сасвим конкретно, најугроженији град од Дунава би био Нови Сад.
„Имамо 20 километара насипа узводно од Новог Сада, где почиње новосадска касета која је ограничена с једне стране насипом, с друге високим тереном и сва вода која би на било који начин ушла у ту касету слила би се у град. Она не би могла да се излије из те касете ни у канал, ни у Дунав без рушења тих насипа“, анализира Милутиновић истакавши да је управо то „најцрњи сценарио“ за тај град, јер би вода пробила насип и водостај би био раван нивоу његовог зида на кеју.
„Вода која једном уђе на неки терен она тежи да се хоризонтира…Она тада расте и постоји опасност да пробије и те нове насипе…Проблем великих река је управо то – ако дође до хоризонтирања нивоа питање је да ли имате простора где да вратите воду, или ће вам она муњевито улетети у град као што је то било у Обреновцу“, објашњава он истакавши да је управо зато то опомена за будућност.
Наш проблем је, тврди Милутиновић и то што ништа нисмо научили из прошлости и мислимо да се поплаве никада више неће поновити.
„Живети поред Дунава, међутим, значи и да не смете веровати да се то неће десити, морате бити спремни…“, каже он и додаје да су градови наша највећа вредност и да зато увек морамо бити спремни.
Поплаве јесу природне појаве, али њима се мора управљати.
А с обзиром на то да живимо у долини Дунава где су и Нови Београд, Нови Сад, Панчево… изградња насипа може бити решење за неко време.
Међутим, реч је о реци која је непредвидива и која би једном у 100 година могла све те градове да потопи.
„Да ли ће се то претворити у катастрофу, то је друга прича. На нама је да схватимо да се то може десити и да катастрофу спречимо. Поплаве не можемо да спречимо, али можемо катастрофе. Можемо их контролисати до неке мере“, тврди Милутиновић.
Зато је, према његовом мишљењу, дошло време да се преиспитају наше одбрамбене линије и концепти одбране од поплава, а најпре, сматра, треба оспособити запуштене попречне и свеобухватне насипе.
Од набујалих река се не брани само ређањем џакова и подизањем висине насипа.
„То је само један вид одбране и не би било добро да се мисли да се на томе све завршава. То није довољно. Одбрана од поплава је много тежа и сложенија, непредва“, рекао је Милутиновић.
(Вечерње новости)
