Као што Јозеф К. у „Процесу“ улази у бирократски лавиринт где не зна ко му суди, тако и на Медицинском факултету постоји паралелна власт која делује из сенке. Факултет има своје званичне структуре, али се одлуке доносе изван формалних органа – у некаквом полутамном простору академске моћи, где се правила мењају зависно од тога ко има више утицаја. Баш као што Јозеф К. никада не сазна ко му заиста суди, тако ни професори, студенти, па чак ни деканка, не могу јасно да препознају где престаје институција, а почиње „дубоки универзитет“.

 

Према информацијама из академских кругова до којих смо дошли, један од кључних људи овог „дубоког универзитета“ је један од ,,значајних“ академика, који директно са академије наставља да вуче конце.

 

Његова улога била је кључна у постављању Небојше Лалића на чело Медицинског факултета, а касније и довођењу Лазара Давидовића, којег је Лалић уз подршку овог ,,значајног“ академика, више пута безуспешно покушавао да угура у САНУ. Истовремено, Давидовић је продужио уговор Лалићу као професору иако је у пензији и годинама одсутан са наставе, што је спречио Слободни синдикат образовања Србије, утврдивши да одлука није добила подршку матичне катедре. Након тога, Давидовић је сам себи покушао да продужи мандат и остане на месту декана и поред чињенице да је требало да се пензионише.

 

Новоизабрана деканка Татјана Симић у почетку је показала намеру да уведе промене и отвори дијалог са прогоњеним професорима, али је брзо наишла на зид структуралне хијерархије састављене од људи доведених преко СНС веза и породичних комбинација.

 

Све ово баца сенку на будућност Медицинског факултета, који је, уместо расадника науке и медицине засноване на знању, постао бастион политичких интереса, корупције и академског јавашлука. На крају, испаштају не само студенти, већ и грађани, јер из оваквог система излазе генерације лекара који уместо знања добијају диктате фармацеутских и политичких центара моћи.