Прочитај ми чланак
Срби нису изгубили суверенитет над именом свога језика ни на ћирилици ни на латиници. – Хрватима није сметала ћирилица да преузму Вуков(ски), српски (штоквакси) језички стндард, јер су га прихватили на, за њих сачињеној, латиници, па се писмо не може узимати као одредница у питању „чија је баштина“ само по писму, јер писмо не мења природу језика.
– Срби су преко хрватске латинице једино, на одређени начин, лакше „похрваћивали“ своју културу
Вук и српски сербокроатисти су готово небо и земља у разлици кад је реч о суверености Срба над српским језиком и писмом.
Вук је, на пример, српски језик увек звао „српски језик“ и тако га је писао. И правио је граматике и речнике (посебно имамоу виду „Српску граматику“ у Српском рјечнику, Беч, 1818, стр. XXIX-LXI) само на „српском језику“. А Матица српска, САНУ, Клајн (мој лични пријатељ и драг ми човек као човек), Институт САНУ за српски језик правили су (и данас праве у Институту САНУ за српски језик – Речник српскохрватског књижевног и народног језика) и др. пишу да је језик Срба и Хрвата „заједнички“ у власничком смислу. (Вук га никада није звао „заједнички“.)
Данашње српске институције (САНУ и Институт за српски језик, пре свега) праве граматике, правописе и сваки приручник у коме наводе два писма. (Вук то није чинио никада. Вук је латиницу звао по онима за које је прављена – србокатоличка и хрватска). Наши поствуковци и данашњи сербокроатисти (про)звали су српски језик „српскохрватски“ (под притиском или не, тек на то су пристали и то на тај начин озваничилчи у својој квазинауци „сербокроатистици“, па су и Вука „превели“ у „сербокроатистилчаре“ (а то Вук никада није био нити је икада српски језик звао „српскохрватрски“).
Академик Иван Клајн, актуелени председник Одбора за стандардизацију српског језика, предлагао је да се „српскохрвастски језик“ зове „југословенски језик“ објаснивши да је то „боља варијанта“, рекавши „да је било услова“ (М. Јевтић, Чудо језика – разговр са лингвистима, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 204).
Српски лингвисти после Вука темељно су фалсификовали Вука, навукли на тај начин данашњу „мржњу“ на њега код појединаца, што нам је „упропастио језик“ а Вук то није учинио. Он је од народног језика сачинио стандардни српски језик за Србе. Касније су Хрвати прихватили Вукову реформу језика, али не и писма, па су наставили да српски језик пишу латиничким писмом. Иако је наговарао Хрвате да прихвате његову реформу српског језика, Вук никада није мењао ни име језика ни његово власништво. Једини пут није споменуо назив „српски језик“ у тзв. Бечком договору (1850), него „један језик“.
Да је један језик – то је лингвистички за језик Срба и касније Хрвата тачно, али том језику тада и ту није једини пут наведен никакав назив. Чак и то што је речено у Бечком договору да је то „један народ који треба један језик да има“, питање је да ли је ту реч о другом народу осим српскога. Дакле, Бечки договор је, чињенично, био договор о прихватању српског језика у Вуковој стандардизацији и нема ни речи о роме да Хрвати треба да прихвате тај језик од Срба.
Хрвати се ту не спомињу, нити се Срби спомињу. Дакле, реч је било о српском језику и Србима (јер Вук је свакако био Србин и свакако се бавио само српским језиком и његовом реформом, а наговарао је „браћу римскога закона“ да тај језик из његове реформе прихвате, и ништа даље тада од тога нема код Вука у његовој реформи.
Наше доказивање о темељном фалсификовању Вукаод српских сербокроатиста
На 1.070 страна ми смо у Латиничењу Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста(Ћирилица, Нови Сад, 2011) доказивали на основу лингвистичких и других материјалних чињеница да су српски сербокроатисти темељно фалсификован Вука а успут га експлицитно глорификовали као „сербокроатисту“, што је за Вука смешно. Вук није никада био сербокроатиста, или макар нема за то ни једног јединог доказа.
Многи данас Вука посматрају из угла ових катастрофалних последица на српском језику и писму, које су директно дело наших постуковаца, Вукових фалсификатора и прилично „квислиншких“ лингвиста.
Кад не бисмо ово знали о чему овде говоримо, и ми бисмо, као неки појединци изван институционалне лингвистике тражили Вука да му („у неком тесном кланцу пребијемо и ону здраву ногу“, јер разумемо неке „добронамерне озлојеђене људе“ због данашњега стања у српском језику и,посебно, српској ћирилици.
Ако је Вук био лингвиста „квислинг“ (како му неки приговарају а ја то нећу овде да оспоравам, јер немам доказа и чињеница за то), многи данашњи лингвисти у нашим институцијама би могли бити стоструки „квислинзи“ у српској лингвистици.
Разлика између Вука и српских сербокроатиста је огромна још у једноме. Вук је све на језику и српској ћирилици радио „приватно“, није га послала и плаћала влада Србије, српске институције, радио је на своју руку без ичијег „мандата“ и „стипендије“, паре је тражио за рад како је сам знао и умео, а ови данашњи српски сербокроатисти у институцијама добијају новац из буџета осиротелог народа, седе у институцијама, а руководиоци појединих од тих институција кажу директно и категорички у најтиражнијим новинама: „на сличне иницијативе из Ћирилице убудуће ћемо – ћутати“. И тога се стварно држе.
Они се ни овде нити игде не јављају у вези с овим озниљним пирањима опстанка српског језика и писма ћирилице, паре троше, али (углавном) – ћуте. Вуку народ за реформу није плаћао из народног буџета и његова реформа није прошла за његовог живота. Прихваћена је у Србији тек, коначно, 1868. године.
Ко је Србе и српске институције, после смрти Вука,„тукао по ушима“ да прихвате Вукови реформу?
Вук, верујемо, не заслужује тако оштре нападе на њега („бечки „шпијун“ и сл.) и његово дело из више разлога. Можемо поставуити питање и ко је нас после њега и наше институције струке и државе „тукао по ушима“ да се Вукова реформа прихвати? Вук српске лингвисте у институцијама, али ни изван њих, ни жив није могао „тући“, па како би тек мртав Вук то могао чинити!?
Вук може да буде грешан само за то што је за књижевни језик Срба узео говор из народа, а не језик из дотадашњих књига. То је, ако јесте, његов највећи грех. А ко може да гарантује да у језику не би било исто стање или и горе да уопште није било Вука и његовог дела, тј. његове реформе.
Кажемо и понављамо: Вук је „приватник“ у лингвистици, није био ни у каквој државној институцији, осим што је једно време био цариник на Дунаву, у Кладову и једно кратко време „градоначелник Београда“, па је можда ту намакао та свој лингвистичи рад неке паре „на црно“. Али, то је била ствар оне ондашње Србије. Да ли је Вук добио од Беча неке паре?
Могуће је да их је добијао, али им он. Док је био жив, није могао остварити ако су нешто од „специјално“ и „издајничко“ тражили од нашег реформатора у вези с језиком и писмом. До смрти Вука све је званично у језику и писму у Србији и код српског народа било остало, углавном, исто као пре Вука. Да није Беч касније, можда, нашао у Србији хиљаде „Вукова“ кад им је успело да се спроведе оно што Вук није успео!?
Из Европе (а не само из Европе) и данас овде налазе доста „вукова“. Или ми то „не разумемо“? Има их који данас тврде да је „више ћирилице било када је било више насиља“ (тврдње на неким „сајтовима“). Хоће се рећи да баш и нема насилног „гурања“ ћирилице из српског језика. Али то је тачно само за спољно насиље.
Али је наше насиље, државно, преко школа и стручних институција у садејству с комунистима унутра, било несавладиво између Новосадског договора (1954) шездесетих и седамдесетих година 20. века. Унутрашња сила и удари на српски језик и српско писмо успели су да: 1. исфалсификују Вука и његову реформу (свеједно каква је), што је било врхунско и лукавство, 2. да српски и „хрватски језик“ учине на јединствен случај у свету „заједничким“ (Вук том већ смо рекли, није учинио), 3. да најпре „обогаћују“ само Србе у свету на два алтернативна писма и да за петнаестак година (1954-1968) српско писмо и у Србији и зван Србије сведу на изузетке у општој употреби српскога језика. А ко то стање данас, противно већинској вољи у Члану 10. Устава Србије, одржава?
Најпре стручњаци па и власт.Ко нам је за то крив? Беч и Бечки договор (1852)? Не верујем да данас „квислинзима“ стижу паре баш из Беча. Биће из неког другог центра. А те паре које им стижу најпре нам узму преко високих цена, а малих плата и пензија код нас, па нам их онда из света „врате“ и дају данашњим „квислинзима“.
(Ми то нисмо видели и не можемоо да тврдимо, а на сумњу такву имамо право, јер видимо да неко масовно неће да уважава народну већинску уставну вољу у вези са српским језиком и писмом. Зашто се не спроводи Члан 10. Устава Србије као што се, на пример, стриктно спроводи сличан Članak 12. Ustava Hrvatske у Хрватској у вези с њиховим писмом? Шта и ко смета држави Србији да се и овде спроводи дотични члан српског Устава као што се у Хрватској спроводи дотични „чланак“ уз хрватског Устава!?
Има мишљења, на пример, да би се друкчије окупатор у Србији у Првом светском рату понашао у вези с латиницом и да „аустроугарске власти у окупираном Београду не би одмах поставиле табле на хрватској латиници“, јер то природно не би било могуће да је остао стари правопис“.
Дакле, по многима проблем је с ћирилицом (само) у томе. И да је остала стара ћирилица са 48 знакова, „Аустроугари би у покореном Београду задржали ту ћирилицу“.
То је гледиште, за наш пуглед на то питање проблематичан. Јер, могуће је то у вероватноћи тек од једног промила. Много је већа вероватноћа да се аустроугарски окупатор не би нимало освртао ни на српску стару ћирилицу. Он би нам, верујемо, тада можда још и радије исписао називе том латиницом која је била пре Вука код Хрвата, и баш би била брига окупатора да ли ће Срби имати тешкоћа да читају на тој латиници.
Према томе, више верујемо да нема те ћирилице која би окупатору била сметња да постави своје окупаторске табле у Србији 1916-1918. године.
А Хрвати би, вероватно, иовако ионако, под утицајем и Беча и Ватикана, преузели у19. веку српски језик и у неком другом облику и да није било Вука. А српско ћириличко писмо, ма какво да је остало, у том преузимању није било већа сметња. Писмо се лако скрпи ново. Јесте да је та латиница (намењена Србима католицима и Хрватима) била приближена ћирилици и обратно, али и да није била толико приближена, Хрватима не би сметало да преузму српски језик, јер нису га ни преузимали на ћирилици.
3. Хрвати нису одговорни што Срби после Вука нису постављали питање назива српскога језика Хрвати Србима не могу бити криви што Срби, после Вука, нису постављали питање имена језика, него су пристајали на свако име. Хрвати су у томе „мудрији“ били. Прихватили су га под двочланим именом (најпре „хрватски или српски“), па га касније свели на једночлано.
Ми свој једночлани назив сведемо на двочлани, па и када Хрвати напусте „језичко заједништво“, наши стручњаци у институцијама се залажу за „српскохрватски језик“ и за два писма, од којих ово латиничко у Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) зову „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (стр. 17). А Хрвати одлуче правописно нормално и запишу: „хрватски језик се данас пише латиницом“ (усклађено с њиховим Člankom 12. Ustava) и додају једну нормалну тачку: „све што су Хрвати објавили на ћирилици спада у хрватску културну баштину“.
А када нама скроз нестане ћирилице, они ће вероватно рећи: „све што је објављено на латиници припада хрватској културној баштини“ и „српски језик и не постоји, јер су Срби прихватили хрватски језик“. То је у складу (било би у складу) с њиховим досадашњим извртањем лингвистичких чињеница о прихватању (Вуков/ск/ог штокавског) српског језика. Позната чињеница да је латиничко писмо ипак изворно писмо Хрвата и Срба католика (јер је за њих прављено) и да је уз „хрватски језик“ у свету регистрована латиница, лакше ће „доказивати“ да смо им узели и језик и „хрватску латиницу“. Латиничко писмо је њима важно у том смислу јер је реч о данашњем једном језику (иако с нешто разлика у стандардизацији).
И кад ми скроз пређемо на њихово (латиничко) писмо, то ће њима бити некаква опипљива „аргументација“ да смо то све – и језик и писмо – „усвојили“ од њих. Милка Ивић је једном доста лепо рекла: да „у нашој ситуацији наш ијекавски на латиници је српска слаба тачка“. Није баш тако рекла, али врло слично. Није она била наивна лингвисткиња, само је изрекла бојазан од наопаке језичке политике која може донети и такве апсурдне појаве на нашу штету. 4. Очигледно је да код Срба нешто у језику и писму не ваља Ми нећемо да нескромно трвдимо да знамо да све то може тако бити. Али је кедно превишер очигледно: нешто инсњтитуционално код нас у језику и писму не ваља.
А ми Срби се и сада међусобно споримо о Вуку и старим „бакрачима“ (понеки несрбин или антисрбин нас „џарне“, па се мало „накострешимо“), а о ћирилици и српском језику нико од стручњака, плаћених за то у институцијама,, и од власти плаћене за то, чини нам се, не брину на прави начин. Можда и брину, али ту бригу крију од нас. Сви ћуте и „крцкају“ своје плате у институцијама за српски језик и писмо, а неки се појединци изван институција „ватрено“ прегањају у вези с тим „шта би било да Вука није било“, тј. да није било његове реформе језика и писма.
А шта ћемо кад га је било, а ништа сада не предузимамо у институцијама науке, струке и државе да се нешто исправи од онога што код Вука није било најсрећније решено. Чини нам се да треба подсетити да језик не може да сачини појединац, макар био и мудрац. Језик може да сачини само цео народ, наравно – он га сачињава у оквиру појединих сличних или мање сличних дијалеката. Наравно, реч је о „језику“ као феномену. А стандрадни (књижевни) језик за цео дотични народ (који се на језичком стандаду вишеструко обједињује) могу да сачине само стручне институције или појединац који постаје својеврсна „институција“ (Вук Караџић).
А кад је реч о писму, то је, најчешће дело појединца. То може да се игра и одраслије дете и да састави неку азбуку на којој се може записивати језик. То, наравно, никако не значи да је писмо неважно. Него значи само то да је писмо језичка потреба коју може готово свако да састави. Зато ми не придајемо преувеличан значај томе да ли је Вукова ћирилица добра или мање добра. Она је практична и лако се учи.
И подешена је добро за природу српског језика. И није ружна. Читљивија је и подеснија од постојећег „латиничког писма из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (речени Правопис, МС, Нови Сад, 2010, стр. 17). Али, опет, Хрватима нимало не смета њихова латиница (таква каква је с манама) која је нешто мање подесна за српски језик у хрватској варијанти. Њима та латиница служи, а служи и Србима који су на ту латиницу прешли и свикли на њу преко школе, раније под насиљем, а данас и под насиљем неспровођења Члана 10. Устава, а неки од Срба њоме пишу чак и „уинат“ нама који се боримо за враћање ћирилице у живот у оквиру српског језика.
Неки у том враћању ћирилице у живот не виде никакав значај, изгубили су осећај за своје писмо и стекли су навику на ово туђе (насилно наметано стотинама година) латиничко и сад је некима тешко и да науче ћирилицу. А готово и да је не морају ни знати, јер је мало шта на ћирилици у Србији. Додуше, власт се у Србији (па и изван Србије) на српском језику у својим дописима углавном служи ћирилицом. Што је за похвалу. Али власт не схвата да јој је дужност да свуда спроводи Устав (Члан 10) у вези с писмом, а не само у свом писању дописа српским језиком.
5. Закључак у вези са српским језиком и писмом
Кључно је, у закључку овог текста, рећи још једну кључну чињеницу у вези са српским језиком и писмом.Срби нису изгубили суверенитет над именом свога језика (званично после 1918. године, кад је реч о називу језика „српски језик“) ни на ћирилици ни на латиници. Хрватима није сметала ћирилица да преузму Вуков(ски), српски (штокавски) језички стндард, јер су га прихватили на, за њих сачињеној, латиници.
Стога се врста писма не може узимати као некаква кључна одредница у одговору на питање чијој културној баштини припада неко дело на српском језику, јер писмо не мења природу језика. Поготово што мноштво чињеница и доказа потврђују да је многим Србима хрватска латиница насилно наметана. Срби су, једино, преко хрватске (која је била и србокатоличка) латинице, на одређени начин, лакше „похрваћивали“ своју културу и тиме показивали колико су Срби били више заведени идејом југословенства и српско-хрватског „братства-јединства“, што се на исти начин не може рећи и за Хрвате.
Истина је само да су Хрвати преко усвојеног српског језичког стандарда из Вуове реформе били у прилици да се труде да стварају своју језичку варијанту да би зауставили „србизме“. Али и код њих је остало довољно „србизма“ због преузетог језика из Вукове реформе, а Срби су преко латинице лакше примали поједине „хрватизме“ и прохрватску културну „обојеност“. Јер, хрватско латиничко писмо не само да је „хрватизмом“ у вези с писмом прошарало српсии језик и српску културу, него ју је и понегде и у понечему „преплавило“.
Писмо, дакле, не мења природу језика, али утиче на прохрватску „обојеност“ у културолошком смислу. Срби су се, тако, преко хрватског абецедног писма, лакше и више приближили „хрватској култури“, него што то желе да признају многи и Срби и Хрвати.
