Вратимо се на др Јована Бајфорда (на слици). Одавде сазнајемо да је директно Британска академија искључиви финансијер пројекта Логор Старо сајмиште и наведеног портала. Међутим, обратите пажњу, финансира се и истражује само Јеврејски део у оквиру концентрационог логора Старо сајмиште, где смо већ констатовали да је погубљено око 6.000 Јевреја и још око 600 Рома.

Али не истражује се логор у целини, где је погинуло још најамање 10.600 жртава, како и Бајфорд констатује, углавном Срба. Дакле, Британска академија је цео пројекат покренула са акцентом на стварање меморијала јеврејским жртвама, а не и логору у целини, где су, ако би смо се бавили бројкама, најбројније жртве заправо етнички Срби. (6)

Та једностраност је очигленда, и поред наведених чињеница, за које сам одао признање Бајфорду у односу на „другосрбијанце“ и плаћеничке испоставе западних центара моћи које покушавају да се баве овом тематиком. Дакле, та Бајфордова једностраност и у најмању руку прећуткивање неких ноторних чињеница се виде већ у наставку основног текста на његовом порталу о логору Старо сајмиште. Он анализира немачку репресију 1941. и наводи да су бројни таоци стрељани још 1941. у вези са покретањем отпора у Србији.

Он доста немушто образлаже чињенице о наређењу Фон Бемеа да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 талаца и 50 за рањеног, односно даје акценат да су ти таоци пре свега Јевреји, Роми, комунисти, али се тек индиректно наводи да су то, осим Јевреја, заправо етнички Срби.

Дакле, утисак је да из овако конфузног образложења егземпларних стрељања, које је било јединствено у покореној Европи и нигде другде (то као и много штошта Бајфорд прећуткује) „да су егземпларне мере 100 за један биле примарно уведене да се истребе Јевреји и Роми, потом комунисти и одређени број националиста и демокртатски оријентисаног становништва“, а у стварности највећи део стрељаних талаца у више од 90 одсто случајева били су – етнички Срби.

Наравно, Бајфорд нигде на порталу о концентрационом логору Старо сајмиште, који – понављам – финансира, као и читав пројекат, Британска академија наука, не помиње ниједан други концентрациони логор у Југославији да би бар енглески и други читаоци схватили, према броју жртава, његову важност и место у егзекуцијама на нашим просторима. Не, њему не пада на памет да помене Јасеновац, Јајинце и друга стратишта.

Он нигде не помиње српске жртве у НДХ иако педантно наводи чињенице о томе да је логор Старо сајмиште заправо припадало Независној Држави Хрватској и помиње је различитим поводима, али никако не помиње истребљење етничких Срба у њој, а бави се темом концентрационог логора какав је Старо сајмиште.Могао је и морао да помене макар да су у НДХ деловало још многи концентрационих логора и стратишта, где су главне жртве били Срби, али и Јевреји.

Он говори само о положају Јевреја у Недићевој Србији, а нигде не помиње бар њихов положај у НДХ, којој и припада сам логор Старо сајмиште (ако већ неће да спомиње геноцид над српским народом у НДХ, који је резултовао и са око милион њихових жртава до краја рата).

САМО ЈЕВРЕЈСКЕ ЖРТВЕ
Он се потом – а то је и тема пројекта – искључиво бави јеврејским жртвама, иако је чак и методолошки веома тешко пратити жртве само једне националне мањине на простору који је био обележен геноцидом пре свега над етничким Србима, како у НДХ, где је имао државни карактер, тако чак и у самој Недићевој Србији јер је само у њој у целој Европи важило правило 100 за једног. Бајфорд прави још један некоректан корак када тврди да је Недићева власт у Београду намерно давала минимум хране и потребтвина за логор Старо сајмиште, што је један од главних разлога да су Јевреји тамо умирали и од глади и изнемоглости. (7)

Већ смо констатовали да Недићева власт у Београду није имала никакве ингеренције над логором Старо сајмиште, али смо пронашли услов власти НДХ да прихватају да тај логор привремено контролишу Немци, односно Гестапо под условом да нема етничких Срба ни као стражара ни као полицајаца, као и условом да се управо Београд брине о достави хране. Али та достава је ишла преко немачких потраживања, немачког транспорта и немачке дистрибуције јер се храна спремала у самом логору, о чему говори и сам Бајфорд: „Храна је припремана у кухињи која се налазила у Павиљону 4 логора“.

Остаје утисак о злонамерности Бајфорда према Србима, што се може видети и из закључка о ликвидацији Јевреја, и у Србији и на окупираним деловима СССР. (8) Он подвлачи „да је Београд постао прва европска престоница очишћена од Јевереја“, а да при томе није учинио озбиљан напор да констатује како су цела Србија и цео српски етничи простор били простор геноцида пре свега према етничким Србима и да је услед репресија Немаца и усташа пре свега, али и балиста, мађарских фашиста, бугарског и италијанског окупатора, страдао велики проценат становништва у целини.

У том правцу извући само јеврејске жртве – где се ради о приближно о пар десетина хиљада целе популације која је живела на простору Краљевине Југославије у тренутку немачке окупације, што чини можда до свега пар процената српских етничких жртава. Но, као што је навео у заглављу Бајфорд, циљ пројекта финансираног од Британске академије наука су искључиво јеврејске жртве на простору логора Старо сајмиште.

Довољно је прочитати друге Бајфордове радове као што је „Потискивање и порицање антисемитизма, сећање на владику Николаја Велимировића у савременој српској православној кулутри“ (9), који је објавио Хелсиншки одбор за људска права у Србији, док су потписани као издавачи Хелсиншких свески број 6 Соња Бисерко и Латинка Перовић; или „Антисемитизам у хришћанској десници у постмилошевићевској Србији“ (10), па се може видети укупна ненаклоњеност Бајфорда према Србима.

Заправо у овом другом раду у којем се бави наводним антисемитизмом у хришћанској десници постмилошевићевске Србије, он се заправо само бави Ратибором Ђорђевићем и Драгошем Калаићем, помиње и Небојшу Крстића а остало базира на прозивању српских интелектуалада, између осталих и сад већ покојног Радована Биговића кроз призму опскурних радова „другосрбијанаца“ у Хелсиншким свескама.

Дакле, један психолог, кога плаћа Британска академија наука за пројекат, цитира „другосрбијанце“ да би нам импутирао антисемитизам у савременој Србији. Он помиње као антисемитске организације Образ и друге покрете националиста не нудећи нам доказе о томе. Савремена Србија има много проблема, али сумњам да је антисемитизам уопште озбиљно присутан, а камоли да је једно од важних обележја нашег друштва, као што се његовим радовима жели рећи. У том правцу се једнострано и на моменте манипулативно посматра новија српска историја и у њој траже докази антисемтизма, али је учинак веома мршав.

При томе је жалосно што се не помињу примери помоћи српског народа Јеврејима током Другог светског рата, као ни њихових укупних односа до тада. Јер на овим просторима није било, као рецимо у суседној Хрватској, па и у муслиманским срединама, масовних излива антисемитизма. Ипак Бајфорда претежно можемо кривити као једностраног у селекцији чињеница, прећутиквању важних ствари, одакле извлачи дискутабилне закљуке, али не и за ноторно кривотворење и фалсификовање чињеница, на које наилазимо у извесној мери код „другосрбијанских“ активиста у Србији.

ОСТАЛИ ПОРТАЛИ
Од портала који се баве Старим сајмиштем региструјемо и блог Старо сајмиште, такође недавно отворен (11), који воде људи такође блиски Латинки Перовић. Иако се чини из овог портала и активности неотитоистичких НВО, које стоје иза њега, да се ради о маргиналцима који организују међународне научне скупове и о Шпанском грађанском рату, њихове тврдње о постојању екстремних десничара и чак антисемита у самим структурама српског друштва не треба подценити. Они су очигледно координисани и имају своје центре логистике у Лондону и САД, а неке знатно ређе и из Немачке.

Ту је и поратал Старо сајмиште.инфо (12), иза којег јавно стоји већ поменути Фонд Б 92. Погледајмо како су на порталу ове организације представљне жртве логора Старо сајмиште: између марта и маја 1942. око 6.500 јеврејских жена, деце и стараца, који су били интернирани у „Јеврејском логору Земун“ (Јуденлагер Семлин), угушено је у гасном камиону – „душегупки“ – на путу од логора до масовне гробнице у Јајинцима крај Београда, након што су њихови очеви, мужеви и синови стрељани већ током лета и јесени 1941.

У „Прихватном логору Земун“ (Анхалтелагер Семлин), било је заробљено око 32.000 људи, од којих 10.636 није преживело..”. Дакле, као што сам и навео на почетку овог текста, прећуткује се да су то биле претежно српске жртве, а претходно се констатује за део погубљених да су били етнички Јевреји и етнички Роми.

На страници тог портала „Студијска посета Спомен парку Шумарице у Крагујевцу и Спомен парку у Краљеву“ на простору дужем од две густо куцане странице наводе се најважнија стратишта на простору Југославије, помињући и Јасеновац, Доњу Градину и Стару Градишку, Шумарице, Краљево, Јајинце, али се нигде ни индиректно не помињу српске жртве. Дакле, ради се о имагинарним ненационалним жртвама, док се опет на истој страни јасно етнички идентификују жртве Јевреја и Рома. То је случај, према мом мишљењу, јасне сегрегације жртава фашзма у Другом светском рату по националној и верској одредници, коју проводе Реx центар и Фонд Б92, који га званично финансира. (13)

Једино место на целом порталу и овој страни где се помиње реч српски је у критици што постоји дан у календару државе Србије „Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату“. То се критикује јер те жртве нису раздвојене на оне које су сарадници окупатора и оне које су стварне жртве окупатора. (14) Дакле, у образложењу се прво помињу невино страдали, потом сарадници окупатора, и тек на трећем месту они који су се борили против окупатора, када су у питању српске жртве. Да ли је у српском народу као целини овако бројчано распоређен удео жртава за време Другог светског рата, да су они који су се борили против окупатора на последњем месту у односу на, рецимо, оне који су сарађивали са окупатором? Наравно да није, и да је то још једна у низу провокација организације коју званично финансира Фонд Б92.

ЕПИЛОГ: ОДГОВОРНОСТ СРПСКЕ НАУКЕ
Закључујући ову анализу, овако перфидно и злонамерно, на моменте фалсификаторско и у сваком случају манипулативно деловање плаћеничких НВО, страног фактора и појединаца могуће је у стању обрушавања институција и бедног стања науке у држави Србији. Добар део научних радника у Србији понаша се на један утилитаран начин у тој ситуацији и очигледном атаку на науку, истину, и сам међународни положај, историјско наслеће и имиџ Срба. Српска наука углавном је незаинтерсована, али, ако се види лична корист, испод тезге (да се не види много), дају се различите (против)услуге плаћеничким НВО и страном фактору.

Како се већ и у саме научне институције улази тешко у последњих 10-15 година јер је степен сорошевске окупације и негативне селекције кадрова далеко одмакао, то научна заједница делује доста конфузно, а појединци, истина ретки, директно узимају учешће у овим работама. При томе је степен отпора свему томе још уверк врло јак и износе га професионално и морално снажни појединци који су прилично бројни.

Мишљења сам да се научне установе ван Београда, посебно у Нишу, на Приштинском универзиту, па чак у значајном мери и Новом Саду, нешто боље држе од самог Београда. Па и у Београду, знатно више од половине научног сектора запослених у друштвеним наукама, дакле области која је највише на удару политике, припада макар номинално патриотској опцији, али у ситуацији беспарице, обрушавања институција, што се плански чини од врха система ка доле, заузима прилично конформистички став.

Последњи покушаји да се као врховни критеријум успешности научних радника у Србији уведе објављивање на ССци листи, дакле углавном у часописима који су у САД, Британији и на Западу (има их и у Хрватској у политичким наукама, али не и у Србији) је атак на науку од атлантистичких снага, које су и обориле читав систем ове земље.

Јер, ако сте критичар САД и Империје, мала је вероватноћа да ће вам баш Америка објављивати научне радове који су антиглобалистички и супротно – намештеници Империје у научном сектору у Србији, поред редовних дотација, логистике и медијског простора, имаће и објављене радове у америчким и британским часописима, за које се покушава дати једини и у сваком случају кључни индикатор успешности политиколога, социолога, историчара… Тиме би се круг окупације, бар кад је реч о друштвеним наукама, затворио.

Огромну инфериорност, која у стручно-научном смислу обележава „другосрбијанци“ у друштвеним наукама, где, сем ретких изузетака, немају запажених научних књига, на овај начин се жели супституисати објављивањем у америчким и британским научним часописима као врховним критеријумима успешности. Већ је скупљено више од хиљаду потписа научних радника из друштвених наука у Србији – што је готово цео корпус запослених у том научном сектору, рачунајући и асистенте и приправнике – да се ова одредба укине. (она за сада важи само за Универзитет и факултете, а не за научне раднике у институтима, али се и за институте припрема оваква омча). Дакле, као што видимо, речима Његоша, води се битка непрестана.

Напомене:
(6) хттп://www.опен.ац.ук/социалсциенцес/семлин/ср/холокауст-у-србији.пхп

У Бомеовом наређењу најважнији је био захтев да таоци морају бити узимани из популација које укључују: „све комунисте, људе за које се сумња да су комунисти, све Јевреје и одређен број националиста и демократски настројених становника“. [7] Сходно томе, жртве су пре свега били јеврејски затвореници из Шапца и Београда, осумњичени комунистички симпатизери затворени у оближњем логору Бањица, као и групе Рома из Београда и околиних насеља. Српско цивилно становништво страдало је највише у градовима у унутрашњости, где је број локалних Јевреја и затвореника комуниста био недовољан да испуни предвиђену квоту талаца.

Немачка армија је, такође, широм Србије предузимала казнене експедиције на области или места за која се сумњало да скривају партизане. [8] Током два месеца Бемеовог мандата на челу војне команде (октобар-децембар 1941) убијено је приближно 30.000 цивила, укључујући готово све Јевреје мушкарце.

(7) хттп://www.опен.ац.ук/социалсциенцес/семлин/ср/сајмисте-јеврејски-логор.пхп

Храна је припремана у кухињи која се налазила у Павиљону бр. 4. Дневно следовање састојало се од воде, слабог чаја, бајате чорбе од купуса или кромпира и малог комада сувог кукурузног хлеба. Овако сиромашна исхрана била је делом и стога што су колаборационистичке власти, задужене за дистрибуцију хране у Београду, Јеврејски логор ставиле на дно листе приоритета. Иако је на Сајмишту било више од 1.000 деце, градска управа је 3. фебруара 1942. објавила, да се „испорука хране Јеврејском логору може вршити тек посто се задовоље потребе свих осталих становника“.

(8) хттп://www.опен.ац.ук/социалсциенцес/семлин/ср/холокауст-у-србији.пхп

Чим је гасни камион обавио своју смртоносну мисију и враћен је у Берлин, Србија прогласена за „очишћену од Јевреја“. Србија је тако постала друга окупирана територија у Европи (прва је била Естонија) која је формално проглашена за „очишћену од Јевреја“ а прва ван совјетских земаља у којој је извршено масовно и систематско убијање јеврејског становништва.

Године 1942, дана 29. маја, шеф одсека за Јевреје у немачком Министарству иностраних послова Фриц Радемахер (Фритз Радемацхер) поносно је изјавио да „јеврејско питање у Србији висе није актуелно. Сада је остало једино да дође до сређивања правног питања у вези са њиховом имовином“. Касније истог лета, шеф безбедносних снага у Србији Емануел Шефер (Емануел Сцхäфер) је изјавио: „Београд је једини велики европски град који се ослободио Јевреја“. Августа 1942. Харолд Турнер је званично известио Берлин да је „јеврејско питање“ у Србији решено. [13]

(9) хттп://www.хелсинки.орг.рс/сербиан/доц/Огледи06.пдф

(10) хттп://www.интернетјоурналофцриминологy.цом/Анти-Семитисм%20анд%20тхе%20Цхристиан%20Ригхт%20ин%20пост-Милосевиц%20Сербиа.пдф

(11) хттп://www.старосајмисте.инфо/блог/

(12) хттп://www.старосајмисте.инфо/ср2012/о-пројекту/о-нама

(13) Укључујући и одговорност Верана Матића, који се у различитим улогама појављује у вези са овом организацијом.

(14) хттп://www.старосајмисте.инфо/ср2012/активности/студијска-путовања/студијска-посета-спомен-парку-у-крагујевцу-и-у-краљеву

Сведоци смо да се помен стрељанима у Крагујевцу прекјуче, у недељу 21. октобра, одвијао у оквиру новоуспостављеног “Дана сећања на српске жртве у Другом светском рату”, чиме се потврђује колико је тај шири оквир историјског сећања на један конкретан догађај, политички и идеолошки актуелан и важан. Наиме, таквом формулацијом назива дана јавног сећања отвара се, у најмању руку, могућност (али и очигледна потреба оног ко је такав назив осмислио) симболичког изједначавања невино страдалих цивила (као што су на пример они стрељани у Крагујевцу или Краљеву), са онима који су са окупатором тј. извршиоцима таквих злочина сарађивали у тој конкретној и небројеним другим епизодама злочина и терора (а рецимо погинули су током рата), као и са онима који су се и окупатору и терору одлучно и упорно супротстављали и при томе изгубили свој живот.

Док је симболичко уједињење и изједначавање скупа невино страдалих цивила и скупа бораца и боркиња палих у борбама против окупатора било донекле стандардизовани принцип политике сећања у СФРЈ, прикључење извршилаца или саучесника злочина у скуп „жртава” је изум постпетооктобарских власти, како на државном тако и на многим локалним нивоима.

 

(Нови стандард)

Oznake: Jevreji, Jovan Bajford, žrtve, istorijski revizionizam, prihvatni logor, Staro sajmište