Прочитај ми чланак
Између два спољнополитичка суноврата, време хармоније између владара, елите и народа (1903-1918) донело је велике изазове, жртве у успехе.
После у претходном наставку описаног периода последње двојице Обреновића – када је двор и мањи део елите био опредељен аустрофилски, а интереси државе и народ тражили ослонац на силе Антанте – помена вредан је период од половине 30-тих година у Краљевини Југославији.
Тада је поново дошло до сукоба интереса владајућих кругова са већинским стремљењем народа и ширим државним интересима. Председник владе Милан Стојадиновић и први намесник кнез Павле Карађорђевић напустили су дотадашњи версајски политички и безбедоносни систем на челу са Француском и превасходни ослонац на савезнике из Мале антанте и Балканског споразума, и почели приближавање силама Осовине уз благослов дела политичког естабилишмента Велике Британије (аристократских кругова и крупног капитала).
У исто време званични Београд био је последња престоница тадашње Европе која ја одбијала да призна и успостави дипломатске односе са Совјетском Русијом. Насупрот томе, већи део друштвене, па и политичке елите српског народа остао је франкофонски оријентисан. Сви слојеви српског народа задржали су су русофилска осећања, која су се, међутим, различито манифестовала.
Двор, крупни капитал, СПЦ и део средњег слоја своју русофилију је манифестовао према руској белој емиграцији у Југославији, док је из идеолошких разлога са подозрењем гледао Совјетску Русију, посебно Коминтерну. Са друге стране, посебно међу нижим слојевима, али и делу интелигеницје била је видљива симпатија за СССР.
Међутим, пре него што се темељно концентришемо на овај период, који је претходио Другом светском рату, у овом наставку ће бити дат преглед европских односа после преврата 1903. и место српског фактора у њему, све до Првог светског рата.
То је заправо период када је, као ретко кад у новијој српској историји, постојала у начелу сагласност у спољнополитичком опредељењу државног врха и службене политике са опредељењем ширих слојева становништва, а мишљења сам, и стварним државним и националним интересима.
После преврата 1903, доласка на престо династије Карађорђевић и наставка доминације Народне радикалне странке у парламенту (и поред тога што се из ње издвојила Самостална радикална странка), још је наглашенија државничка улога Николе Пашића. Србија се – поред Црне Горе, која је уз сва дипломатска лавирања краља Николе, потпуно везала за силе Антанте, односно за Русију и Француску. У периоду 1903-1914.
Петар Карађорђевић се, за разлику од двојице претходних владара из династије Обреновић, није мешао у политику земље ван својих уставних овлашћења. Демократски и парламентарни поредак цветао је више него икад, а већинска воља становништва преточена је у демократски поредак и опредељење земље да своје најважније државне и народне интересе може остварити у чврстој сарадњи са Русијом и Француском. Чак и српски социјалисти, који су такође били у парламенту, имали су мање-више консензус са влашћу о таквом спољнополитичком опредељењу.
У Црној Гори – која је, за разлику од Србије, тек 1905. добила свој први Устав – а у јесен те године и прве парламентарне изборе и оснивање првих странака и где је режим краља Николе Петровића био прилично ауторитаран –спољна политика била је оријентисана на силе Антанте, пре свега на Русију. Практично није било никакве озбиљне опозиције и народни слојеви су били у сагласности по том питању са двором и владом.
У Србији је слобода штампе и говора била на врло високом нивоу у односу на друге земље у окружењу па и у Европи. Изборно право је било чак међу највишим у свету: проценат становништва које је имало право гласа био је висок и за западноевропске прилике, у сваком случају много виши него у суседној Монархији, нарочито у њеном угарском делу, где су Мађари, бројем у мањини, имали несразмерно више посланика у будимпештанском парламенту од потлачених народа (Словака, Срба, Хрвата, Румуна, Украјинаца и др).
ВИТАЛНОСТ ДРЖАВЕ
Српско друштво је, иако дубоко загазило у развијену форму капитализма и са створеним горњим слојем капиталиста – индустријалаца, банкара, трговаца – и даље по својој структури било прилично егалитарно. Српски закони нису дозвољавали могућност да се појединцу због дуга одузме кућа, минимум земљишног имања и сточног фонда, што је, уз сва социјална раслојавања, одавало друштво егалитарније него што су то била већина друштава тадашње источне и југоисточне Европе.
Основну снагу српске армије чинили су редовни обвезници и резервисти, што је, сразмерно броју становника Србије, давало велику предност у односу на земље које су имале само професионалну војску и колонијалне трупе, попут Британије, Португалије и неких других земаља.
Све то је омогућавало велику повезаност и флуктуацију опредељења убедљиво највећег дела становништва, друштвене и политичке елите са званичном политиком, и ту неке озбиљне колизије није било. Оваква спремност Србије да следи своје основне државне и политичке циљеве, чврстина опредељења у повезаности са силама Антанте, које су опет вишеструко враћале корист те сарадње, дало је током следећих година своје резултате.
Тако је Србија могла да издржи Царински рат са Аустро-Угарском јер је – уз помоћ Русије и Француске, али и Румуније, Бугарске, Грчке и, наравно, Црне Горе – успела да пронађе алтернативне путеве транспорта за своје извозне артикле, нова тржишта и, што је веома важно, нове финансијске зајмове и ширу помоћ.
Балкански ратови, Први светски рат и велика напрезања у светском вихору крвавих и тешких сукоба могли су дати резултате само уз максималну повезаност државног врха, двора, политичке и друштвене елите са становништвом, који су прокламоване државне циљеве, опредељење савезништва на Русију и Француску доживели и као своје интересе и циљеве и за то били спремни да дају највеће могуће жртве.
У Црној Гори, иако је династија Петровић и сам краљ Никола, који се 1910. крунисао круном Немањића и претендовао на престо будућег ослобођеног и уједињеног српства – уз све династичке калкулације, одбио је понуду Аустро-Угарске за повластице Црној Гори јула 1914. за неутралност.
Прикључио се нападнутој Србији и силама Антанте, делом и због консензуса у свим слојевима становништва када је у питању био однос према свеколиком српству, Русији, Антанти. То је носило Црногорце у годинама рата до највећих подвига, укључујући и онај прометејски на Мојковцу на православни Божић 1916, када се већ уочавао привремени успех непријатеља и окупација земље.
Уочи Првог светског рата два раније конститусана савезничка блока Централних сила и Антанте покушавали су да привуку још до краја неопредељене европске земље. Највећи напори у томе били су усмерени ка Великој Британији.
Она традиционално није улазила у априорне савезе, играјући своју улогу фактора баланса и залажући се за равнотежу снага, у којој ниједна велика сила или блок не би постали доминантни на европском континенту. У првом наставку овог рада указано да је Британија главну геополитичку супротност, која је у светској политици имала планетарни значај првог ранга, одржавала управо са Русијом као главним ривалом.
Француско-немачки сукоб је својим интензитетом само унео нове моменте у односу на овај главни правац ривалства на нивоу планетарне геополитике. Стога су званични кругови у Лондону уздржано посматрали формирање два међусобно антагонистичка блока – Централних сила и француско-руског савеза, који је временом прерастао у Антанту.
БРИТАНСКА УЛОГА
Овде нема простора да се подробније опише период британског лавирања и разлози за и против њеног укључивања у неки од блокова, тек она је споразумима 1904. са Француском и 1907. са Русијом постала (прилично неискрени) члан Антанте. Зазирала је од Немачке, која је тражила препасподелу светске моћи и колонија и изградила моћну морнарицу, која је угрожавала и британску супермацију на морима.
Британија је и даље преговарала тајно са Немачком и нудила јој португалске и белгијске колоније (без знања Португалије и Белгије, које су биле апсолутно неутралне у односу на два супротстављена блока) да би се избегао светски сукоб. Немачка је добро знала да су Британци управо у Русији имали свог главног геополитичког противника и да је споразум из 1907. постигнут привременим компромисом после руског пораза у рату са Јапаном (кога су управо Британци нахушкали на Русију, а онда посебним споразумом великих сила учиниле тај сукоб билатералним како би Француска била лишена обавезе да се у нему савезнички придружи Русији) и после руско-британског споразума о деоби сфера интереса у Ирану (Русији север, Британији југоисток).
Немачка стратегија подразумевала је да се светски сукоб изазове управо тако да Британија, као најклимавији и неискрени савезник Антанте, не уђе у светски рат. То је био један од разлога што је та криза која је потпалила рат била изазвана на Балкану преко српског фактора. Наиме, главни планетарни расед и геополитички сукоб био је британско-руски, а, како су Британци елементима дугог трајања идентификовали Србе као блиске Русима, званични Лондон никад не би подржао српски фактор, што би дало највећу могућност да у светски сукоб Антанта уђе без Британије, која би тада остала неутрална.
Напротив, у кризама ван Балкана и Срба, попут две Мароканске кризе из 1906. и 1911, где су се сучелиле директно Француска и Немачка, Лондон је дао недвосмислену подршку Паризу, и Берлин, као и Централне силе у целини, се оба пута морао повући празних шака.
Тако је било и у италијанско-турском рату 1911, кад је Италија (иначе климави члан Централних сила) напала Турску (нешто поузданијег придруженог члана овог савеза). Остале силе нису се мешале и пустиле су да Италијани постигну победу, али су утицали да се сукоб оконча и потпише примирје.
Али у кризама на Балкану у којима је у фокусу било питање Срба – попут Анексионе кризе 1908/9. и два Балканска рата 1912/13 – Британија не само да није давала подршку Антантиним савезницима Србима (Британија је тада и де иуре била члан Антанте) већ се директно ставила на страну Централних сила, дакле супротног војно-политичког блока. Да, на пример, 1908/9. нису устукнуле Русија и Француска и после њих Србија и Црна Гора, дошло би до светског сукоба у коме би Британија остала неутрална.
То се поновило и 1913, кад је Британија, заједно са Немачком, Аустро-Угарском и Италијом, блокирала право Србије да добије излаз на Јадранско море, а Црне Горе на Скадар, те су Француска и Русија морале да устукну. Последица тога био је захтев Београда Софији за компензацијом у Македонији пошто прецизно разграничење у овој области није било постигнуто претходним српско-бугарским споразумом.
Централна Македонија остала је, према том оквирном договору, предмет накнадне арбитраже, чији је врховни судија требало да буде руски цар. Бугари су, међутим, нахушкани од Централних сила и британске дипломатије у лето 1913. прекинули разговоре са Србијом и изненада у јулу на Брегалници напали српску армију и доживели пораз.
Кад је извршен сарајевски атентат, Британија је давала дипломатске сигнале да ће остати неутрална и ван сукоба, а британска штампа је сложно писала против Србије. То је потакло Централне силе да ипак бескомпромисно уђу у велики ратни сукоб. И збиља, првих дана по објави рата – крајем јула и почетком августа – Британија је остала ван сукоба, али је на изненађење Немачке у њега ипак ушла дан пошто су Немци напали Белгију.
Берлин није извео поуке из чињенице да је белгијска држава створена 1830. одвајањем од Холандије дела холандског и француског становништва, тако да је створена држава која је била тампон према оном делу излаза на Ла Манш, одакле се најлакше може започети инвазија на Британију. Дакле, Британија је ипак преломила да уђе у светски сукоб, добрим делом пошто је, како је нагласила у објави рата, „повређена независност Белгије“, што је са аспекта сигурности Велике Британије важан моменат.
ШТА БИ БИЛО СА ОБРЕНОВИЋИМА
Овде нећемо посвећивати простора британској политици према Србима у целини и посебно за време Првог светског рата, што је додатно истражио наш прослављени историчар академик Драгољуб Живојиновић.
Наведено служи само да би се лакше сагледала чињеница да српски фактор свог највећег савезника има управо у Русији, а да је и Француска током ове епохе, па и у целини, била погодна за развијање пријатељства две земље (Француске и Србије), али наравно у много мањем значају и поузданости него што се то може закључити о српско-руским односима стратешког савезништва дугог трајања.
Са друге стране, Британија англо-саксонски фактор не само да није био савезнички у односу на Србе већ је због планетарног геополитичког сукоба првог реда – англосаксонске силе-Русија – идентификовао Србе као блиске Русима и као такве их хладно и рационално означио својим непријатељима. Чак ни у случајевима кад су се Срби и Британија у оба светска рата, истина тешким стицајем околности, нашли у заједничком војно-политичком савезу, Британци су чинили све да, и поред свих савезничких обавеза, науде Србима на сваки начин.
Најзад, иако то у историји није препоручљиво као поуздано, можемо се осврнути и на хипотетичку опсервацију шта би се десило да су Обреновићи остали на престолу и са својом устрофилском политиком дочекали на челу Србије судбоносне догађаје везане за Први светски рат.
Тада не би било Царинског сукоба са Аустро-Угарском и везивања земље у политичком, финансијском и војном смислу за силе Антанте. Тешко је замислити да би се Србија под доминантним утицајем аустрофилске струје уопште усудила да започне и учествује у Балканском рату против Турске. У Светском рату, који би свакако због дубинских и дугорочних сукоба интереса између Централних сила и Антанте свакако избио, Србија би се нашла географски заокружена Аустро-Угарском и преосталим европским делом Турске, без географског додира са Црном Гором и Грчком.
Како су и Аустро-Угарска и Турска чланице Централног савеза, лако су могле наћи начина, чак и без отпочињања ратних дејстава против Србије, да је на сваки начин изолују и удаве.
Тешко је претпоставити, уз сву тактичку потенцијалну умешност друштвене и политичке елите Србије, да би она у таквом окружењу и уз настављање макар и модификоване политике Обреновића, могла да у светском сукобу издејствује укупан успех. Чак би се лако могло претпоставити да би се, супротно својим есенцијалним интересима, можда нашла на страни поражених Централних сила.
Дакле, Први светски рат јесте био тежак и крвав, однео је Србији само у погибијама око четвртину становништва, али је тешко сагледати да се њена тадашња друштвена и политичка елита могла окривити да је у својој политици направила неку кардиналну грешку.
То је макар мишљење аутора овог чланка, ачи следеће године ће бити стогодишњица од почетка Првог светског рата и имаћемо прилике да чујемо доста полемика и аргумената на ову тему, укључујући и међународну јавност и стручне кругове.
У следећем наставку биће анализиран други период новије српске историје, повезан такође са европским и светским збивањима, који је значио промену курса дотадашње франкофонске политике Краљевине Југославије и одбране версајског система у Европи. У том систему Краљевина Југославија имала је значајну улогу у оквиру Мале антанте и Балканског савеза. Заокрет је наступио после доласка на власт Милана Стојадиновића и првог намесника кнеза Павла Карађорђевића.
Они су земљу окренули више ка интересима британских конзервативних аристократских кругова и кругова крупног капитала, чија се стратегија састојала у гурамју фашистичких сила на Совјетску Русију. На тај начин би се ослабио француски систем безбедности и спречила реализацију Француско-совјетског пакта из 1935. године, који је, упркос идеолошким разликама режима две земље, подразумевао мобилизацију свих антифашистичких снага у источној и југоисточној Европи у покушају обуздавања Хитлера.
У тим плановима Југославија је, као потписник француско-југословенског пакта из 20-тих година, као члан Мале Антанте и Балканског савеза, са франкофилском елитом и русофилским осећањима широких народних маса била предвиђена као један од стубова те политике у региону. Тако се бар рачунало у Паризу, Москви и Прагу, где је створена ова француско-совјетско-чехословачка антихитлеровска коалиција као језгро будућег великог савеза, који је требало да обузда Хитлера (и Мусолинија).
Но испречили су се Стојадиновић и кнез Павле, сасвим друкчији у својим геополитичким пројекцијама од убијеног краља Александра и председника југословенске владе из 1935 године Богољуба Јефтића (истовремено и министра спољних послова). Те 1935, уместо Јефтића, председник владе постаје Милан Стојадиновић а први намесник је још од краја 1934. кнез Павле Карађорђевић.
(Наставиће се)
