Прочитај ми чланак

ДОКТОР СМРТ: Где је нестао Мирослав Рисовић, лекар Земунског клана

0

Анестезиолог Мирослав Рисовић, сумњичен да је починио злочине за интересе „земунског клана“, побегао је из земље убрзо по убиству премијера Зорана Ђинђића. Србија за њим никад није расписала потерницу.

Зарад изненада пробуђене савести, што је неуверљиво и мало вероватно, или због беса и наношења штете политичким противницима, Велимир Илић је сасвим ненадано, бар на неколико дана, забавио јавност старом причом о сарадњи „земунског клана“ и појединих лекара. Новост су представљале две фотографије, уз најаву постојања још неколицине, чију аутентичност нико није спорио, али јесте околности њиховог настанка.

У центру пажње с разлогом се нашао актуелни министар здравља Златибор Лончар, који се на једном од „сведочанстава“ појавио у пријатељском загрљају с некадашњим вођом „земунаца“ Душаном Спасојевићем. Расплет се могао наслутити – министар је друштво на фотографији објаснио професионалном обавезом према криминалцу чијег је оца оперисао, па је овај као израз захвалности тражио – заједничко сликање.

Доказа да је све било другачије нема, иако су се многи огласили сумњом да су министрове побуде биле потпуно другачије пошто је у неколико наврата описиван као „доктор смрти“, који је за „земунце обављао нимало медицинске послове“. Но, то никада није утврђено. Због таквих инсинуација Лончар је привођен током ванредног стања 2003. године и полицијске акције „Сабља“, али ништа није доказано. Тврдио је да су такве гласине нетачне и монструозне, да у време настанка фотографија ни ови криминалци нису били што су касније постали, а да он то није могао да наслути. Због мирне савести се, објаснио је, сам пријавио за полиграфско тестирање, како би одстранио сваку сумњу у своју исправност. И заиста, трагајући поводом ових опасних оптужби, полицајци, наравно ни новинари ништа „чврсто“ нису пронашли, па се прича свела на преувеличавање улоге министра у познанству са убицама премијера Зорана Ðинђића.

УБИСТВА И ПРЕБИЈАЊА

Док се министру здравља спочитава етичка страна овековеченог познанства и дружења с криминалцима, с којима је повремено играо и фудбал, за његовог колегу Мирослава Рисовића, који се нашао на другој фотографији, може се додати пуно тога. И Рисовић је играо фудбал са овим друштвом, али се и доказано сумњиво понашао у време док су „земунци“ по Србији ликвидирали све стварне и умишљене противнике. Сведочења против њега су толико уверљива да је немогуће рационално објаснити како се после привођења у полицију ипак нашао на слободи, а потом веома брзо напустио Србију. Од тада му се изгубио готово сваки траг. За собом је оставио једино сазнање да је, наводно, отпутовао код супруге у Канаду.

Улога доктора Рисовића у функционисању „земунаца“ има све елементе квалитетног криминалистичког заплета. У најкраћем, бар у два случаја је од сведока на суђењу „земунцима“ оптужен да је, као анестезиолог, директно скривио смрт пацијената, те да је за то „награђиван“ станом, аутомобилом и новцем. Међутим, мање знан, а подједнако важан учинак др Рисовића односи се на период кад су се „земунци“ налази у притвору београдског Централног затвора због сумње да су отели бизнисмена Мирослава Мишковића. Политички притисци с многих страна да се ослободи вођа клана на крају су и уродили плодом, а у образложењу судске одлуке о пуштање Спасојевића из затвора пише да – према лекарском налазу – вођа „земунаца“ има велике срчане тегобе, да му је неопходна хитна хируршка интервенција, а приложен је и налаз психијатра да је његово дете толико везано за оца да има психичке проблеме.

Тадашњи тужилац Биљана Радовановић рекла је да је налаз за „срчане сметње“ Спасојевићу набавио управо др Мирослав Рисовић, што је у међувремену потврдио и некадашњи начелник Управе криминалистичке полиције Миле Новаковић: „Јесте, на налазу је његов потпис.“

Ипак, улога доктора Рисовића у пуном сјају се показала неколико месеци пре отмице Мишковића, после рањавања браће Зорана и Драгана Живковића, познатијих као браћа Фишкал из Пожаревца. Кад је 31. децембра 2000. у Ургентни центар довезен рањени Зоран, доктор Рисовић је дошао у операциону салу ван своје редовне смене. Зоран је умро после операције. Исто се поновило 40 дана касније, кад је по повратку с помена рођеном брату тешко рањен и Драган. И он је умро после операције, у којој је, опет ван смене, учествовао Рисовић. Нико од рањених и оперисаних није преживео услед „неутврђених компликација“.

О улози Рисовића у страдању браће Фишкал, некада нераздвојних пријатеља Спасојевића и Љубише Бухе Чумета, који је млађем брату био и венчани кум, Новаковић је у књизи „Они су јачи од нас“ рекао:

„Волели су поједини лекари да се појаве у друштву ‘најјачих фаца’ у граду. Занели су се, били безобразни према колегама, одлазили у Шилерову, подлегли тим глупостима. Рисовић је побегао. Он се појавио кад су се Фишкали, један, па други, у Ургентном центру борили за живот. Шта је као анестезиолог радио у време операција, или после њих, није тачно утврђено. Али је сигурно долазио без позива и ван своје смене. Веома индикативно. Као и његово бекство. Ови ухапшени тврде да је радио за Спасојевића, али нисмо стигли с њим да разговарамо јер смо имали преча посла с криминалцима. Нико се тиме озбиљно није бавио…“

Миломир Каличанин, својевремено један од оптужених за сарадњу са „земунцима“, изјавио је у Специјалном суду да је Рисовићу у оба случаја Спасојевић запретио да „Фишкали не смеју да преживе“. И он је потврдио да је Рисовић у оба случаја у операциону салу стигао ван своје редовне смене.

Каличанин је пред судом потврдио изјаву дату истражном судији где описује како су убијена браћа Зоран и Драган Живковић. Кад је први од браће рањен и довезен у Ургентни центар, доктора Рисовића позвали су рођаци рањеног из Пожаревца и запретили да ће га убити уколико овај умре. Сличну претњу добио је и од „ових других“ – да ће настрадати уколико Фишкал остане жив.

„Повезао сам да су ‘ови други’ Спасојевић и његова екипа. Рисовић је звао Селмана Хамидовића (још једног сарадника ‘земунаца’ коме се у међувремену изгубио сваки траг) и питао га шта да ради. Селман му је саветовао да послуша ‘ове друге’. Фишкал је убрзо умро у Ургентном центру.“

„Доктора смрти“ је тешко оптужио и сведок-сарадник Дејан Миленковић Багзи, објаснивши да је Рисовић био на сталној вези с Душаном Спасојевићем и да је имао директан задатак да докрајчи жртве које би преживеле сачекуше „земунаца“.

Багзи је, између осталог, навео и да је Спасојевић својевремено, како би заштитио Рисовића, наредио да се пребије начелник Ургентног центра др Ðорђе Бајец. „Кад се Рисовић сукобио с начелником др Ðорђем Бајецом, Душан је послао своје људе да га пребију“.

Иако је јавност одмах сазнала да је др Бајец претучен, ни он сам ни они који су случај истраживали, ако су то уопште чинили, нису саопштили позадину нити имена починилаца.

Није др Бајец једини с којим се Рисовић сукобљавао, нити су „земунци“ само због њега утеривали страх у кости другим лекарима. Запосленима у Клиничком центру Србије упечатљива су сећања на лимузине које су у колони долазиле у болницу и шепурење миљеника „земунског клана“. Ова кривична дела никад нису истражена. Припадници клана су у више наврата у Клинички центар Србије долазили наоружани и дефиловали уз „своје докторе“. Мада је упамћено, остало је незабележено, да је један од њихових лекара у присуству „земунаца“ извадио пиштољ и ставио га на сто директора КЦС чекајући колегу који му се замерио. „Неспоразум“ је решен кад је искуснији колега позвао пријатеље из Војске Србије, који су се у директоровој канцеларији појавили са аутоматским пушкама.

О улози Рисовића у страдању браће Фишкал, некада нераздвојних пријатеља Спасојевића и Љубише Бухе Чумета, који је млађем брату био и венчани кум, Новаковић је у књизи „Они су јачи од нас“ рекао:

„Волели су поједини лекари да се појаве у друштву ‘најјачих фаца’ у граду. Занели су се, били безобразни према колегама, одлазили у Шилерову, подлегли тим глупостима. Рисовић је побегао. Он се појавио кад су се Фишкали, један, па други, у Ургентном центру борили за живот. Шта је као анестезиолог радио у време операција, или после њих, није тачно утврђено. Али је сигурно долазио без позива и ван своје смене. Веома индикативно. Као и његово бекство. Ови ухапшени тврде да је радио за Спасојевића, али нисмо стигли с њим да разговарамо јер смо имали преча посла с криминалцима. Нико се тиме озбиљно није бавио…“

Миломир Каличанин, својевремено један од оптужених за сарадњу са „земунцима“, изјавио је у Специјалном суду да је Рисовићу у оба случаја Спасојевић запретио да „Фишкали не смеју да преживе“. И он је потврдио да је Рисовић у оба случаја у операциону салу стигао ван своје редовне смене.

Каличанин је пред судом потврдио изјаву дату истражном судији где описује како су убијена браћа Зоран и Драган Живковић. Кад је први од браће рањен и довезен у Ургентни центар, доктора Рисовића позвали су рођаци рањеног из Пожаревца и запретили да ће га убити уколико овај умре. Сличну претњу добио је и од „ових других“ – да ће настрадати уколико Фишкал остане жив.

„Повезао сам да су ‘ови други’ Спасојевић и његова екипа. Рисовић је звао Селмана Хамидовића (још једног сарадника ‘земунаца’ коме се у међувремену изгубио сваки траг) и питао га шта да ради. Селман му је саветовао да послуша ‘ове друге’. Фишкал је убрзо умро у Ургентном центру.“

„Доктора смрти“ је тешко оптужио и сведок-сарадник Дејан Миленковић Багзи, објаснивши да је Рисовић био на сталној вези с Душаном Спасојевићем и да је имао директан задатак да докрајчи жртве које би преживеле сачекуше „земунаца“.

Багзи је, између осталог, навео и да је Спасојевић својевремено, како би заштитио Рисовића, наредио да се пребије начелник Ургентног центра др Ðорђе Бајец. „Кад се Рисовић сукобио с начелником др Ðорђем Бајецом, Душан је послао своје људе да га пребију“.

Иако је јавност одмах сазнала да је др Бајец претучен, ни он сам ни они који су случај истраживали, ако су то уопште чинили, нису саопштили позадину нити имена починилаца.

Није др Бајец једини с којим се Рисовић сукобљавао, нити су „земунци“ само због њега утеривали страх у кости другим лекарима. Запосленима у Клиничком центру Србије упечатљива су сећања на лимузине које су у колони долазиле у болницу и шепурење миљеника „земунског клана“. Ова кривична дела никад нису истражена. Припадници клана су у више наврата у Клинички центар Србије долазили наоружани и дефиловали уз „своје докторе“. Мада је упамћено, остало је незабележено, да је један од њихових лекара у присуству „земунаца“ извадио пиштољ и ставио га на сто директора КЦС чекајући колегу који му се замерио. „Неспоразум“ је решен кад је искуснији колега позвао пријатеље из Војске Србије, који су се у директоровој канцеларији појавили са аутоматским пушкама.

О улози Рисовића у страдању браће Фишкал, некада нераздвојних пријатеља Спасојевића и Љубише Бухе Чумета, који је млађем брату био и венчани кум, Новаковић је у књизи „Они су јачи од нас“ рекао:

„Волели су поједини лекари да се појаве у друштву ‘најјачих фаца’ у граду. Занели су се, били безобразни према колегама, одлазили у Шилерову, подлегли тим глупостима. Рисовић је побегао. Он се појавио кад су се Фишкали, један, па други, у Ургентном центру борили за живот. Шта је као анестезиолог радио у време операција, или после њих, није тачно утврђено. Али је сигурно долазио без позива и ван своје смене. Веома индикативно. Као и његово бекство. Ови ухапшени тврде да је радио за Спасојевића, али нисмо стигли с њим да разговарамо јер смо имали преча посла с криминалцима. Нико се тиме озбиљно није бавио…“

Миломир Каличанин, својевремено један од оптужених за сарадњу са „земунцима“, изјавио је у Специјалном суду да је Рисовићу у оба случаја Спасојевић запретио да „Фишкали не смеју да преживе“. И он је потврдио да је Рисовић у оба случаја у операциону салу стигао ван своје редовне смене.

Каличанин је пред судом потврдио изјаву дату истражном судији где описује како су убијена браћа Зоран и Драган Живковић. Кад је први од браће рањен и довезен у Ургентни центар, доктора Рисовића позвали су рођаци рањеног из Пожаревца и запретили да ће га убити уколико овај умре. Сличну претњу добио је и од „ових других“ – да ће настрадати уколико Фишкал остане жив.

„Повезао сам да су ‘ови други’ Спасојевић и његова екипа. Рисовић је звао Селмана Хамидовића (још једног сарадника ‘земунаца’ коме се у међувремену изгубио сваки траг) и питао га шта да ради. Селман му је саветовао да послуша ‘ове друге’. Фишкал је убрзо умро у Ургентном центру.“

„Доктора смрти“ је тешко оптужио и сведок-сарадник Дејан Миленковић Багзи, објаснивши да је Рисовић био на сталној вези с Душаном Спасојевићем и да је имао директан задатак да докрајчи жртве које би преживеле сачекуше „земунаца“.

Багзи је, између осталог, навео и да је Спасојевић својевремено, како би заштитио Рисовића, наредио да се пребије начелник Ургентног центра др Ðорђе Бајец. „Кад се Рисовић сукобио с начелником др Ðорђем Бајецом, Душан је послао своје људе да га пребију“.

Иако је јавност одмах сазнала да је др Бајец претучен, ни он сам ни они који су случај истраживали, ако су то уопште чинили, нису саопштили позадину нити имена починилаца.

Није др Бајец једини с којим се Рисовић сукобљавао, нити су „земунци“ само због њега утеривали страх у кости другим лекарима. Запосленима у Клиничком центру Србије упечатљива су сећања на лимузине које су у колони долазиле у болницу и шепурење миљеника „земунског клана“. Ова кривична дела никад нису истражена. Припадници клана су у више наврата у Клинички центар Србије долазили наоружани и дефиловали уз „своје докторе“. Мада је упамћено, остало је незабележено, да је један од њихових лекара у присуству „земунаца“ извадио пиштољ и ставио га на сто директора КЦС чекајући колегу који му се замерио. „Неспоразум“ је решен кад је искуснији колега позвао пријатеље из Војске Србије, који су се у директоровој канцеларији појавили са аутоматским пушкама.