Прочитај ми чланакДарко Ристов Ђого: Ако се сада вратимо у српске прилике, довољно је да се присјетимо како је прошао наш Михалков, Емир, након окршаја са швабовштином на српским земљама.
Додуше, након његовог сукоба са експериментаторима са људским душама и платформама које се труде да анимализују човјека код нас њега јесте наградила Руска Православна Црква, али су га српске „државе“ тј власти углавном прећутно или јавно медијски тукле, придружујући се сопственим колегама из швабовских редова.
Чак су и детаљи медијске кампање идентични: милијардери обогаћени на дословној продају људских душа потежу аргумент ситуираности једног умјетника.Ту се сличност, на жалост, завршава јер инерција постмодерног расапа сваког смисла код нас ради против Кустурице.
Како „српски“ политичари не разазнају различте регистре стварности, а нарочито не поимају да је потрага за смислом виши регистар ставрности од онога којим се они баве – они нису у стању да прочитају ништа осим употребне вриједности људи и феномена око себе. Зато им је врхунски умјетник (или спортиста) „добар“ када се са њима рукује али „зао“, „потрошен“, или бар „глуп“, „ударач лоптица“ у тренутку када се чује било какав критички тон.
Ето, у ратној и „ауторитарној“ Русији – друштвена критика је не само могућа већ и награђена, у „декомратској“ Србији и Српској – имамо политичке пахуљице које на критику одговарају мржњом.
Српска култура у својим дометима није мала култура. Али српске власти не носе основну идеју српске културе – и сваке велике културе – идеју слободне критике друштвене декаденције. И не треба бити пророк да сагледаш да човјек и људи који не виде своје мане и не желе да им се на њих укаже не могу владати ни собом ни другима. Живот је просто такав.
А што се тиче плиме таблоидних напада на Емира – они су само повод за овај запис. На страницама таблоида су опљувани већ и Митрополит Амфилохије и готово свако ко вриједи у овом народу. Уосталом, немам навику чак ни погледом да их прегледам на трафици, још од оног тренутка када је неко од тих латиничних сметљишта понудио својим читаоцима православне иконице на јефтином папиру залијепљене на обнажене груди неке од дама из реда оних који данас држе моралне лекције по српским земљама.
