Прочитај ми чланак
Куцу сам пронашла поред Дунава, у Бановцима, током јутарње шетње са мојим течом. Када смо угледали пса, обоје смо прокоментарисали колико је мршав и како је тужно што га газда не пази мало боље. Тада смо мислили да је пас нечији. Међутим, следећег дана сам га видела на истом месту. Био је веома уплашен и схватила сам да је луталица и да нема свој дом. Комшије су ми потом потврдиле да куца нема власика – почиње причу за Дневно.рс Милица Радовановић, дипломирани студент психологије и студент ветерине на „Туфтс“ универзитету у Бостону (САД).
Миличина прва жеља била је да га нахрани и да му помогне јер је био веома лошег здравља.
– Био је толико неухрањен (слика горе), па сам првих неколико дана морала да му дајем малу количину хране да се не би направила неравнотежа електролита и да не би добио срчани удар. Био је, такође, пун бува, па сам га наредних дана купала шампоном против бува – каже Милица и додаје да је несрећни пас често био на мети Бановчана, који су га терали из својих дворишта, гађали га камењем и гранама…
Пас је добио име Лука, а Милица је одлучила да га задржи док се не опорави, ни не помишљајући да ће га одвести у Канаду. Међутим…
– Схватила сам да не могу да га оставим у Бановцима код нане и деде. Нико из моје фамилије и друштва из Београда нема времена да се посвети таквом псу. Једноставно, нисам имала другу опцију и одлучила сам да га поведем са собом у Ванкувер – прича Милица.
Иако су је многи одвраћали од те идеје, хумана Милица је остала доследна својој идеји.
– Моја породица и пријатељи знају колико сам „луда“ за животињама, па се нису много „бунили“. Покушали су да ме одговоре, али им није пошло за руком – шаљиво је објаснила Лукина власница.
Како није знала колико је пас стар и да ли је здрав, одвела га је ветеринару на прегледе.
– Утврдили смо да, поред „милијарду бува“, има и инфекцију ушију, па смо одмах прионули на лечење. По зубима смо утврдили да има од 10 месеци до годину дана. У Канади смо му урадили и ЕКГ, како бисмо утврдили да ли му је све у реду са срцем. У ветеринарској ординацији су га сви заволели, чак и остале животиње. У ствари, са мачкама је имао мали проблем у „комуникацији“ јер ипак је он ловачки пас и инстинктивно је хтео да их напада – каже Милица.
Купила и нову авионску карту због Луке
Процес прикупљања докумената за транспорт паса у Канаду, како Милица каже, није био претерано компликован, али је морала да мења првобитни план путовања због новог пријатеља.
– У Србији смо набавили пасош, чиповали га и вакцинисали против беснила. Морала сам да купим нову авионску карту, како бих путовала са Луком. Првобитно је требало да летим преко Лондона, али они не дозвољавају преношење животиња из Србије без карантина. Зато смо путовали преко Франкфурта. У путу није било проблема. Авио-компанија преко које смо путовали у понуди има и „одмор за животиње“, за оне који путују преко пет сати. То ми је одговарало јер сам знала да ће Лука бити истраумиран од пута – јер није био сасвим опорављен – објаснила је Милица.
Шок у Канади: Хоћеш сваки пут кад се вратиш из Србије да донесеш по једно куче?
– Родитељи су у почетку били љути, није им било јасно да ли ћу сваки следећи пут када одем за Србју доводити по једно куче. Наравно, убрзо су се навикли на њега, баш као и моји пријатељи – прича Милица и додаје да је Лука убрзо постао омиљен и у породици и међу свим њеним пријатељима.
– Водила сам га на камповање у „Јохо“ национални парк (слика горе), који се налази на граници са канадском провинцијом Алберта. Природа је тамо прелепа, а Луки се то много допало. Трчао је, играо се, није знао шта ће од среће, чак је појурио и неколико срна. Било је прелепо искуство за обоје – присетила се Милица.
Лука живи амерички сан крај океана
Ова студенткиња ветерине сматра да је урадила праву ствар за једног пса, истргнувши га од тешког живота какав је живео у Бановцима.
– Не би живео дуго да га нисам повела. Био је толико мршав и никакав, није имао никакве залихе које би га држале у животу. Урадила сам праву ствар за њега, срећна сам због тога и никада се нисам покајала. Студирам ветерину у Бостону и немам прилику да га тамо поведем јер не бих имала времена да му посветим пажњу. Лука је сада код једног човека који је желео ловачког пса. Боље је да је са њим, надомак океана и у природи, него да са мном седи у соби, зар не? Надам се да ћу када будем завршила факултет моћи да узмем неко Лукино штене – закључила је за Дневно.рс Милица ову дирљиву причу.
(Дневно.рс)
