Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Ономад један домаћи политичар, у наступу личног усхићења на Видовдан рече како су Косово и Метохија камен о врату српског народа и Србије, који ове вуче у мрачне поноре. Јеромонах Ава Јустин, другом приликом пише како је подвиг Св. Кнеза Лазара на Косову пољу, на Видовдан 1389, откровење Видовданске етике Светосавља, тог српског Православља, која од тада постаје суштина народног бића, његове духовности и културе. А недавно, први човек у Либерално Демократској Партији, г. Чедомир Јовановић поручује народу у Србији како је Косово за Србију давно изгубљено, вели он још 1999. (!?), а намера Србија данас да и даље рачуна на Косово и Метохију, нема подршке ни на једној страни у свету, па је као таква без смисла, те се стога треба манути ћорава посла. Прост човек сада себе пита где је ту његово место.
Свако спомињање 1999.године води ка Слободану Милошевићу. Једни у њему виде националног хероја а други издајника. Праву његову улогу по питању Косова и Метохије историја тек треба да покаже. Да ли је он имао свој план за Југославију, па тако и за Косово и Метохију, или је свесно пристао, а могуће и несвесно ушао у игру, у којој му је смишљено била постављена замка за уклањање сваке препреке глобализацији, нешто је о чему и даље круже шпекулације.
Срби су кроз историју, у тешким временима, давно започели напуштање Косова и Метохије. После тога њихов повратак на своја огњишта никада није био у потпуности испуњен. Године 1690 под Арсенијем III, Патријархом српским, долази до прве сеобе Срба са Косова и Метохије. Ово је поновљено 1740-те за време Арсенија IV, да би 1776. и Патријаршија прешла у Сремске Карловце. Према постојећим историјским документима Срби пред крај осамнаестог века први пут постају мањинско становништво на Косову и Метохији. Ово напуштање, у извесном смислу одиграва се и пред нашим очима. Реторика о изгубљеноме Косову и Метохији које то није, испуњава и данас насше уши и свест. Зашто? Како је могуће примање са уживањем самокажњавања?
У рашчишћавању рачуна данашње Србије са својом политичком стварношћу, у којој су и Косово и Метохија, и са својом савешћу, свакако је тражење одговора на питање зашто се неки Срби и даље упорно држе Косова и Метохије. То је уједно и полазишна тачка за разумевање данашњих прилика у земљи и одређивања будућих корака званичне Србије по питању њеног идентитета и интегритета. Постављено исто питање на нешто одређенији начин могло би да гласи овако: зашто је Милошевић устао сам у одбрану Срба на Косову и Метохији и зашто је Србија данас остала сама у одбрани својих права на тој истој територији?
Без обзира на исход сукоба из 1998′-1999-те и политике великих сила на Балкану, важно је осврнути се на питање Косова и Метохије са положаја српског народа и његове државе. Том приликом у тражењу могућих одговора извесне чињенице се намећу саме од себе. Косово и Метохија су колевка српске државе, њене државности уопште, која сеже у осми век и њене прве краљевске лозе. То је српска света земља где је Светосавље заметнуто и где су подигнуте и још увек живе српске Православне светиње. На Косову пољу обзнањена је целоме српству за сва будућа поколење његова Видовданска етика, стуб вере, морала и духа народа. Косовска легенда одредила је и овековечила менталитет народа и карактер његова човека, којема је прва и основна особина љубав према слободи. Поред овога ту је и изражено осећање љубави и за другог, држање своје вере, склоност истини и правди. На овај начин Косово и Метохија су постали срце и душа народа, његове државности и његове културе. Са овим сазнањем залагање за одбрану државног и националног интереса Србије, односно државног интегритета пре свега другог и по сваку цену, постаје више разумљиво.
Супротно напред истакнутом месту Косова и Метохије у националној историји Србије, у развоју духовности и културе њеног народа, занимљиво је како су све власти у Србији, после октобра 2000-те, показале мало практичног интереса за очување Косова и Метохије у оквирима Србије. То се огледа у одустајању од Резолуције UN 1244, потписивању Споразума о безбедности и сарадњи, прихватању Ahtisaari-јевог плана, сагласности са доласком мисије EULEX-а на Косово и Метохију и директно преговарање са властима једнострано проглашене државе Косова. Ови политички кораци увек су стајали у супротности са њиховом политичком реториком, у којој су брига о Србима са Косова и Метохије и државним интересима Србије заузимали централно место.
Можда управо овај раскорак између речи и дела оних на власти прилази ближе питању, зашто у земљи постоји мимоилажење погледа званичних лица и јавности по питању Косова и Метохије, и упућује на тражење даљих одговора. Могло би да буде казано како јавност осећа да је покрадена на Косову и Метохији. Даље, постоји чврсто уверење да је тренутни статус Косова и Метохије резултат изигравања међународних докумената, закона и принципа, по којима међународна заједница обавља своје дужности. Резултат оваквог поступка била је употреба силе од стране међународне заједнице у промени државних граница, са чиме је погажен правни суверенитет државе Србије, којој је истовремено оспорено право да брани свој уставни поредак, мир и ред у условима оружане побуне.
У оваквим оквирима политичког стања као могући приступ званичне Србије у решавању питања Косова и Метохије био је и још увек јесте, проглашење државне неутралности. Затим напуштање политике придруживања Европској Заједници и развијање мултилатералне и билатерарне сарадње са државама у свету по слободном избору. Доношење одговарајућег макро-економског мера, политичких програма и законских уредаба, са којима држава пре свега штити свој државни интерес у развоју глобализације. На исти начин бране се државни интегритет и суверенитет, њена слобода и право на самоодређење, који су предуслов пуног развоја демократских институција у земљи, право које никад не застарева у цивилизованом друштву него постаје јемство права и слобода сваког човека и обезбеђивање једнакости свих држављана пред законом, без обзира на њихово верско, етничко и политичко опредељење.
До сада испољено опредељење и ниво одлучности власти у Србији, њених званичних лица и тела, нису били довољно убедљиви да јавности донесу спокој за времена која долазе и када су у питању будућност државе и добро њених држављана. Тако, остајући без задовољавајућег одговора на многа споменута питања, још одзвања оно увек исто питање: зашто нас Косово и даље толико мучи?
