Прочитај ми чланакБолна исповест сина након што му је мајка преминула од ковида 19 мало кога оставља равнодушним. Дејан Митровић је на свом Фејсбук профилу објавио како су се јавили први знаци болести, како се мајчино здравље компликовало, али признао и да га мори да ли је у болници могло боље и другачије.
Дејанову објаву преносимо у целости.
“Нема више сестра Вере. Тако су је из милоште звали људи пошто је цео живот провела радећи као медицинска сестра у Драпшинској амбуланти где се лечило пола града. Помагала је другима а њој није имао ко да помогне. За мене ће заувек остати најбоља мама на свету.
Све је почело пре петнаест дана када смо приметили да има повишену температуру. Хитно смо реаговали и одвели је у ковид амбуланту. Тако су нам стручњаци рекли да радимо. Након дужег чекања констатовали су да је позитивна на ковид и дали јој терапију. Снимак плућа је урадила сутрадан, али смо резултате могли да добијемо тек за четири дана пошто није било никога да те резултате прочита. Није логично, али смо чекали.
Када смо их напокон дочекали, мами је већ било лошије. Рекли су нам да поново идемо у ковид амбуланту да урадимо други снимак плућа, али би резултате опет морали да чекамо пар дана. Све то ми се учинило мало нелогично и одлучили смо да је одвеземо на Инфективну клинику како би урадили нову дијагностику и утврдили да ли је за болничко лечење или не. Чекали смо сатима, а реду није било нигде краја. Чекање се сводило на трчкарање од врата до врата једне од три амбуланте у којима су примали пацијенте. Након шест сати мами је било лоше и ушли смо у зграду где су чекали тежи пацијенти. Утврдили су да јој је мало пала сатурација и прикључили су је на кисеоник. Добила је упут за Батајницу, али санитета није било нигде. Покушали смо да убедимо лекаре да је боље да је пребацимо колима, али нам са Инфективне нису дали због тога што су је прикључили на кисеоник. Након два сата стигао је и санитет. Кренули смо за санитетом у Батајницу и страшно смо се обрадовали кад смо видели спасоносну болницу.
Дилеме није било, то је најбоље место на коме неко коме треба помоћ може бити. Али ситуација на самом улазу није слутила на добро.
Велики број људи је након вишесатног малтретирања по разним тријажним центрима чекао спасоносни кревет. Наравно, кисеоника који је до пре пар минута био неопходан није било нигде. Од кревета их је делила администрација. Једна сестра са сломом живаца је набадала тастатуру покушавајући да прикупи важне податке за лечење, типа које је бабино девојачко презиме. После озбиљног притиска пацијената и хладне главе неких доктора напокон је ствар померена са мртве тачке. За то време људи су стајали или седели по поду пошто је у чекаоници било само пар столица. Након пуна четири сата, у један сат после поноћи, кренули смо ка спасоносном кревету. На трећи спрат, па на први и напокон на други. Вера да смо у најбољој болници и расуло које смо затекли нису ишли једно са другим, али смо и даље веровали, Сутрадан смо схватили да у болници нема телефона и да морамо потражити некога ко има везе са том болницом како би нам дао неку информацију. Сатима смо окретали телефоне да бисмо на крају дошли до једног доктора који ради тамо и једне медицинске сестре којој је Батајница била први посао. Од доктора смо добили информацију да је два пута долазио на то одељење и да тамо није затекао ниједну сестру и ниједног доктора, али нас је тешила информација коју нам је дала та медицинска сестра коју смо познавали да је мајка добро, да има стабилно стање и добру сатурацију и да седи у кревету.
Дани су пролазили, а ми смо сваки дан морали сатима да тражимо некога ко би нам дао било какву информацију. Пет дана је стање било стабилно, а онда су је шестог дана пребацили на интензивну негу. Када је моја сестра питала доктора телефоном, који су у међувремену прорадили, о чему се ради, питао је да ли смо ми знали да она има шећер. Па наравно да смо знали. Лекови су били поред ње, свим лекарима са којима смо били у контакту смо то по сто пута рекли, али да ли су они који су требали да знају знали?
Овакво питање је указивало на супротно. Сутрадан су моју сестру питали шта пије од лекова да “усагласимо терапију”. Бојазан да је она данима била препуштена сама себи, без адекватне терапије, сада је порасла. Стање је још два дана било стабилно, а онда шок, пребачена је у Земунску болницу на респораторно одељење због болова у стомаку. Поново пакао, јурњава кога знамо у Земунској болници и информације на кашичицу да се стање полако погоршава. Стављена је на респиратор и следећег дана информације су стале. Речено нам је да додјемо ујутро. Опет чекање и на крају доктор који излази да папирима и говори – саучешће, преминула је синоћ у осам. Након тога се само окренуо и ушао назад у болницу.
Можда неки људи имају позитивно искуство са болницама. Да ја могу да вратим време, никада не бих мајку оставио у тај пакао. Изгубио сам најважнију битку у животу и због тога ћу цео живот кривити себе. Можда је само пет минута нечијег времена било довољно да мало погледа шта има у налазима и спасе јој живот. Можда би и довољно било да је онда када је било тотално расуло у Батајници са медицинским особљем те ноћи била и њихова директорка која је вероватно мирно кући спавала. Уместо тога уследило је правдање онога што све зна да нигде све не функционише перфектно, па зашто би то било у Батајници.
Они који су познавали моју маму знају колико је била добра и племенита душа која је имала тежак живот, али је ипак увек прво мислила на друге, па онда на себе. Волела је све, људе и животиње, волела је живот.
Мајко, надам се да ћемо се негде некада срести да ти кажем оно што нисам стигао. До тада ће у мени остати патња што сам те изневерио. Опрости ми због тога.
Почивај у миру и нека те анђели чувају.”
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 19, 2020
