Анархија и анархизам је насиље и тероризам који изазива хаос и неред по улицама по писању медија, али анархисти имају друго мишљење. Верују да су борци за слободу, за друштвену утопију у којој је све дозвољено.

Да ли је анархизам насиље, хаос, неред и тероризам или …Познати анархистички памфлет пун замена теза о анрхији и анархистима, о друштвеној контроли и власти. Дајемо га као пример како анархисти усвајају идеје анархизма на врло наивним премисама и искривљеним тезама. Утопистичке идеје и свођење света на насиље у овом тексту, могу наивне људе завести, па зато пишемо овај увод. Јер, црква никога не присиљава да верује, нити га присиљава да се плаши, страх Божји долази од унутрашњег познања Његовог присуства, као што ни држава није насиље, већ договор градјана са институцијама да им оне обеузбеде колективну безбедност.

Веровање да је могуће направити слободно друштво у коме ће свако слободно радити шта хоће, је наивно и само води у камено доба и рат свих против свих, јер не постоје друштвени сигурносни механизми који ће слабије штитити од јачих и похлепнијих.

Такође, у овом есеју је спорно величање убиства као оправданог чина за рушење деспотија. Убиство је увек неморалан чин, као што је и овај текст неморалан у целости, јер све покушава да релативизује, сводећи цео живот на хипи поглед на свет.

Да ли је анархизам насиље?

Чули сте како анархисти и анархисткиње бацају бомбе, верују у насиље и да анархија значи хаос и неред. Такво мишљење није изненађујуће. Медији, елита и свако унутар власти вам тиме пуни главу. Но, већина њих зна како то није тако, али имају разлога не рећи вам истину. Време је да чујете ту истину.

Желим вам ово рећи поштено и отворено и можете ми веровати, јер ја сам један од тих анархиста које називају људима насиља и деструкције. Само желим да знате, немам шта скривати.

„Дакле, значи ли анархизам уистину неред и насиље?“ питате ме.

Не драги моји пријатељи, капитализам и власт су ти који подржавају неред и насиље. Анархизам је потпуна супротност – он означава ред без власти и мир без насиља.

„Но, како је то могуће?“ питате ме.

То је баш оно о чему ћу овде говорити.

Но, прво неко жели сазнати јесу ли анархисти и анархисткиње икада бацали бомбе или користили насиље.

Да, јесу, понекад су се окретали насиљу и бацању бомби.

„Ето, што сам вам рекао“, кажете ми.

Но, не журимо са закључцима. Уколико је неко из анархистичког покрета користио насиље, говори ли то одмах како анархизам значи насиље? Запитајте се то питање још једном и покушајте бити искрени код давања одговора.

Уколико неки држављанин обуче униформу, врло је веројатно како ће морати користити насиље и бацати бомбе. Значи ли то како је држављанство једнако насиље и бацање бомби?

Ова успоредба ће сигурно некога разљутити. Но, то једноставно значи, рећи ћете ми, како у одређеним околностима људи морају посегнути за насиљем. Ти људи могу бити демократских, монархистичких, социјалистичких, бољшевичких или анархистичких уверења.

Постаће вам јасно како се то односи на све људе из свих времена.

Брут је убио Цезара јер се бојао како ће његов пријатељ издати републику и постати краљ. Није ствар у томе да је Брут „волио Цезара мање, а Рим више“. Брут није био анархист. Он је био лојалан републиканац.

Вилијам Тел, како каже народна прича, је убио владара како би ослободио своју земљу од тлачитеља. Тел никада није чуо за анархизам.

Споменуо сам ова два примера како бих показао чињенице које говоре о крају тиранина који су убијени од стране гневних љубитеља слободе. Ти људи су се бунили против тираније. Углавном су били патриоти, демократе или републиканци, а тек понекад социјалисти или анархисти. Њихова дела су била индивидуални чин побуне против злочина и неправде. То није имало никакве везе с анархизмом.

Својевремено је у старој Грчкој убиство деспота било велико дело. Модерни закони осуђују таква дела, но људски осећаји су изгледа остали потпуно исти по том питању. Свет и његова свест се не буне против убиства диктатора. Чак и ако не постоји јавно одобравање тих дела, људи их одобравају и скривено уживају у њима. Нису ли у Америци током првог светског рата постојале на хиљаде младића спремних убити немачког цара, којег су сматрали одговорним за почетак тог рата? Није ли француски суд недавно ослободио човека који је убио Петлуру како би осветио на хиљаде мушкараца, жена и деце који су убијени у Петлуриним прогонима Јевреја јужне Русије?

У свакој земљи, у свим временима, постојали су убице диктатора, тачније, жене и мушкарци који су волели своју земљу толико да су били спремни жртвовати и свој живот за њу. Углавном је била реч о особама које нису биле део неке политичке идеје или странке, већ су једноставно биле особе које су мрзиле диктатуру. Понекад су то били и религијски фанатици, као предани католик Кулман, који је хтео да убије Бизмарка или ентузијасткиња Шарлота Кордоу која је убила Марата током Француске револуције.

У САД-у су три председника убијена на овај начин. Линколна је 1865. убио Џон Вилкис Бут који је био јужњачки демократа, Гарфиелда је 1888. убио Charles Jules Guiteau, који је био републиканац, и McKinleya је 1901. убио Leon Czolgosz. Од ове тројице, само један је био анархист.

Земља у којој је угњетавање јаче, има и највећи број људи спремних на убиство диктатора, што је сасвим природно. Узмимо за пример Русију. Уз потпуну контролу говора и штампе под владавином царева, није било другог начина за напад на деспотски режим осим кроз „усађивање страха“ у срце диктатора.

Ти осветници и осветнице су били углавном синови и кћери највеће племенитости, који су волели слободу и људе. Како су им сви остали путеви били затворени, морали су се окренути оружју и динамиту, а све у нади како ће тиме своју земљу решити беде. Били су познати као нихилисти и нихилисткиње. Нису били анархисти и анархисткиње.

У модерним временима су индивидуална дела политичког насиља била чак и чешћа него у прошлости. Суфражеткиње у Енглеској су често посезале за насиљем како би пропагирале и показале своје захтеве за једнака права с мушкарцима. У Немачкој, од рата (мисли се на Први светски рат), особе најконзервативнијих политичких погледа су користиле те методе како би вратиле краљевство. Монархист је убио Карла Ерзберга, пруског министра финансија, а Walter Rathenau, тадашњи министар спољних послова је такође убијен од стране човека из исте политичке странке.

Узрок великог рата, или барем изговор за њега је било убиство аустријског престолонаследника, које је починио српски патриот који никада није чуо за анархизам. У Немачкој, Мађарској, Француској, Италији, Шпанији, Португалу и свим осталим европским земљама су се људи окретали насилним делима, а да не говоримо о организованом насиљу које практикују организоване скупине попут фашиста у Италији, Ku Klux Klanaу Америци или католичке цркве у Мексику.

Видите, анархисти и анархисткиње немају монопол над политичким насиљем. Број таквих дела почињених од стране особа анархистичког уверења је занемарљив у односу на број тих дела почињених од стране особа других политичких уверења.

Истина је да у свакој земљи, у сваком друштвеном покрету, насиље понекад постаје неизбежно. Чак је и Исус користио насиље како би избацио људе који су мењали новац у храму, иако је дошао проповедати о миру.

Као што сам већ рекао, анархизам нема монопол над насиљем. Заправо је баш супротно, јер анархистичко учење говори о миру и благостању, ненападању, те светости живота и слободе. Но, анархисти и анархисткиње су људи, баш као и остатак света, па можда чак и више него други. Код њих је осетљивост на неправду израженија, брже реагују на репресију и самим тиме понекад користе насиље као метод реакције. Но, то насиље није узроковано неком одређеном теоријом, већ је одраз карактера појединца или појединке.

Можете се запитати не значи ли неговање револуционарних идеја то како је окретање насиљу сасвим природна ствар. Мислим да није тако, јер видели смо како су насилне методе једнако коришћене и од стране људи који негују крајње конзервативне вредности. Уколико особа потпуно различитих политичких уверења почини слично дело, сасвим је неразумно тврдити како су та уверења разлог за такво дело.

Слични резултати имају сличне узроке, међутим, сматрам како их не треба тражити у политичким уверењима. Мислим како их треба тражити у карактеру поједине особе и општем ставу према насиљу.

„Можда сте у праву када говорите о карактеру,“ кажете ми. „Из овога видим како револуционарне идеје нису узрок политичком насиљу, јер би у супротном свако ко дели та уверења чинио слична дела. Но, зар такав став не оправдава та дела до одређене мјере?“

То се можда чини тако на први поглед. Но, ако мало промислимо о томе, постаће јасно како је то потпуно крива идеја. Најбољи доказ томе је чињеница како анархисти и анархисткиње имају потпуно исто мишљење о власти и томе како је нужно њено укидање, али се често у потпуности не слажу по питању насиља. Тако рецимо толстојевски анархисти и анархисткиње, као и они који верују у индивидуализам у потпуности осуђују политичко насиље, док га остали подржавају или барем налазе одређена оправдања за њега.

С друге стране, много је оних који су веровали у насиље као начин пропаганде, но касније се то мишљење мењало и те методе више нису коришћене. Током краћег раздобља се анархистички покрет окренуо индивидуалном насиљу, познатом као „пропаганда делом“. Нико није сматрао како ће се тим делима власт и капитализам променити у анархизам, нити је ико сматрао како ће убиство деспота уништити деспотизам. Тероризам је сматран начином освете због нанесене неправде, начином изазивања страха код непријатеља, као и начином скретања пажње на зло против којег је тај чин терора био усмерен. Но, данас већина анархиста и анархисткиња не верује у „пропаганду делом“, те не одобрава дела такве природе.

Искуство их је подучило како су такве методе можда и биле оправдане и корисне у прошлости, но модерни увети живота их чине непотребнима, па чак и штетнима за ширење њихових идеја. Ипак, њихове идеје су остале исте, што значи како није анархизам тај који је одговоран за њихова насилна дела. То доказује како није ствар у одређеним идејама или „измима“ када говоримо о насиљу, већ је узрок негде другде.

Дакле, морамо погледати другде како би смо пронашли право објашњење.

Као што смо већ видели, политичко насиље не користе само особе анархистичких, социјалистичких или револуционарних уверења, већ и патриотских и националистичких уверења, демократских и републиканских, конзервативних и реакционарних, монархистичких и ројалистичких, па чак и религиозних.

Сада знамо како та дела није потакнула нека одређена идеја или „изам“, јер иста дела су почињена од стране особа различитих идеја или „изама“. Као главни разлог тим делима сам навео карактер и општи став према насиљу.

Ту се налази бит питања насиља. Какав је општи став према насиљу? Ако на то можемо тачно одговорити, цела ствар ће бити потпуно јасна.

Ако искрено говоримо, морамо признати како свако од нас верује у насиље, колико код га осуђивали код других. Заправо, све институције које подржавамо, као и цели живот у данашњем друштву су базирани на насиљу.

Што је то што зовемо власт? Да ли је то организовано насиље? Закони нам говоре да чинимо ово, а не чинимо оно и ако се не покоримо томе, власт ће користити насиље. У овом тренутку не желим улазити у дискусију да ли је то исправно или не, треба ли бити тако или не. У овом је тренутку битна чињеница да је то тако – да свака власт, сваки закон и ауторитет почивају на сили и насиљу, казни и страху од кажњавања.

Чак и духовна власт, ауторитет цркве и бога почива на сили и насиљу, јер страх од божанског беса и освете представља моћ над вама, тера нас на послушност, па чак и да верујемо унаточ својим личним интересима.

Где год погледате видећете како је наш цели живот базиран на насиљу или страху од насиља. Од најранијег детињства смо изложени насиљу родитеља и старијих особа. Код куће, у школи, на послу, у фабрици, на пољу, у трговини, увек постоји нечији ауторитет који нас тера на послушност и тера нас на извршавање воље тог ауторитета.

Право на то да нас присиљавају радити нешто се зове ауторитет. Страх од казне је претворен у обавезу и назива се послушност.

Сви одрастамо у овој атмосфери присиле и насиља, ауторитета и послушности, обавеза и страха од казне, живимо то кроз цели свој живот. Толико смо дубоко ушли у тај дух насиља да никада не станемо и запитамо се да ли је насиље добро или лоше. Једино питање које постављамо је да ли је насиље легално и да ли га закон дозвољава. Не пропитује се право власти на убиство, одузимање или затварање. Уколико је нека особа проглашена кривом за све оно што власт стално ради, прогласиће је убицом, лоповом или преварантом. Но, докле год је почињено насиље „законито“, ви га одобравате и покоравате му се. Дакле, није насиље оно чему се противите, већ људи који користе насиље „незаконито“.

То законито насиље и страх од њега доминира нашим целим постојањем, индивидуалним и колективним. Ауторитет контролише наш живот од рођења до смрти – ауторитет родитеља, божанства, политике, економије, друштва и морала. Но, о којем год облику ауторитета била реч, увек је ту моћ која вас држи у покорности због страха од овог или оног облика казне. Бојите се бога и дјавола, свештеника и комшије, послодавца и шефа, политичара и полицајца, суда и тамничара, закона и власти. Цели ваш живот је дугачак низ страхова – страхова који вам озљеђују тело и спутавају дух. На свим тим страховима је базиран ауторитет бога, цркве, родитеља, капиталиста и владара.

Завирите у своје срце и видите говорим ли истину. Чак и међу децом десетогодишњи Јохннy шефује свом млађем брату или сестри на основу ауторитета своје веће физичке снаге, на исти начин на који Јохннyју шефује његов отац на основу своје веће физичке снаге и Јохннyјеве финансијске овисности о оцу. Дајете ауторитет свештенику и проповеднику јер мислите како они могу на вас сручити „божји бес“. Покоравате се доминацији шефа, суда и власти због њихове моћи да вас отпусте с радног места, униште вам посао, стрпају вас у затвор – а ту моћ сте, да не заборавим то рећи, ви њима дали у руке.

Дакле, ауторитет влада целим вашим животом, ауторитет прошлости и садашњости, мртвих и живих, а ваше постојање је стално нападање и непризнавање вас самих, стално подвргавање другима и извршавање туђе воље.

Како вас стално нападају и не признају, ви се подсвесно светите онима над којима ви имате ауторитет на потпуно једнак начин. Тако је цели живот постао зачарани круг ауторитета, доминације и присиле, наредби и послушности, наметања, владара и поданика, насиља и силе у хиљаду и једном облику.

Можете се запитати како то да чак и идеалисти и идеалисткиње још увијек одржавају тај дух ауторитета и насиља, те често под утицајем околине и својих осећања користе таква дела, унаточ свим својим различитим идеалима?

Свим смо ми још увек варвари који се окрећу насиљу како би решили своје дугове, потешкоће или проблеме. Насиље је метода узрокована незнањем, оружје слабих. Особе са снагом у срцу и мозгу не требају насиље, јер су непобедиве у својој свесности колико су у праву. Све већим просветљивањем људи, мања је употреба присиле и наметања. Што се више одмичемо од примитивизма и каменог доба, то ћемо имати мање вере у силу и насиље. Устат ћемо из пепела и стајати усправно: нећемо се клањати цару ни на небу ни на земљи. Постаћемо у потпуности људи када одбијемо владати и одбијемо да над нама неко влада. Бити ћемо уистину слободни тек кад не буде више господара. Анархизам је идеал таквог стања, друштва без силе и присиљавања, где су сви равноправни и где ће сви живети у слободи, миру и благостању. Реч анархија долази из старогрчког и значи без присиле, без насиља и власти, јер власт представља насиље, отуђивање и присилу.

Анархија, дакле, не значи неред и хаос, као што сте пре мислили. Напротив, управо је супротно – значи непостојање власти, што значи слободу. Неред је дете ауторитета и присиле. Слобода је мајка реда.

„Прекрасна идеја,“ кажете ми, „али само анђели су спремни за њу.“

Онда идемо видети можемо ли изградити крила за једно такво идеално друштво.

 Александар Беркман – АБЦ Анархизма

(Башта Балкана)

Ознаке: Александар Беркман, Анархизам, држава, друштвено уређење, политичка борба, слобода