Pročitaj mi članakŽivotna priča Josefa Žambokija može da posluži kao predložak za dobar avanturistički film. Od smrti u koncentracionom logoru spasio ga je gestapovac, a kasnije je postao jedan od najuspešnijih izraelskih privrednika. Najzaslužniji je za uspostavljanje diplomatskih odnosa između tadašnje SRJ i Izraela, a svojom umešnošću probijao je i sankcije.
Када упознате Јосефа Жамбокија, прво што код њега уочите је дечачки осмех. Иако има 86 година, активнији је од многих особа млађих по годинама и препун је идеја.
© Flickr/ Counselman Collection
Његова животна прича почиње на београдском Дорћолу, у Јеврејској улици, где је живео, као и већина сефардских Јевреја, са оцем, мајком, братом, сестром и баком. На почетку Другог светског рата нацисти му убијају оца и старијег брата, а њега, сестру, мајку и баку одводе у логор на Старом сајмишту.
Из логора и сигурне смрти Јосефа Жамбокија и његову сестру Розу спашава гестаповац Пал Жамбоки, који га усваја. У знак захвалности према „чика Павлу“, како га зове, његово презиме узима као своје.
Јосеф Жамбоки био је успешан дизајнер ентеријера и у социјалистичкој Југославији. Једна од зграда на којој је радио у младости била је и скупштина Србије. Када се преселио у Израел, крајем шездесетих, постаје директор у највећој израелској фабрици намештаја.
Жамбоки је покретач иницијативе за успостављање дипломатских односа тадашње СРЈ и Израела и од почетка деведесетих непрекидно ради на успостављању што тешњих веза двеју држава.
Сваке године, на Дан сећања на жртве Холокауста, у Београду организује музички фестивал, „Роси фест“, који је ове године завршен гала концертом у Народном позоришту, где је наступила примадона њујоршке Метрополитен опере Олга Макарина.
Јосеф Жамбоки је у Београд дошао са идејом да се у Београду оснује музеј посвећен жртвама нацистичких злочина, по угледу на израелски Јад Вашем, сaмо, како каже, скромније. Довољна је, каже, мала зграда у коју би био смештен музеј посвећен Холокаусту.
„Видите шта се данас дешава у Европи. Деца су поносна ако носе кукасти крст, чак и у Америци. Без редовних објашњења, учења, да сва деца знају шта то значи, нема ништа. Тај симбол је био некада, можда, леп. Али тај симбол је постао симбол убиства, мржње“, објашњава Жамбоки.
Болница смрти
Другог светског рата, каже, сећа се као да је био јуче. Као дечак могао је да види много тога јер на њега нико није обраћао пажњу. Сећа се, прича, „болнице“ за Јевреје, на месту данашњег Дефектолошког факултета, у Улици Високог Стевана.
Ту болницу су формирали нацисти и у њу сместили богате Јевреје. Циљ је био извући им новац. Жамбоки је носио писма њиховим породицама и преживљавао од бакшиша.
„Једног дана, када сам дошао, стигао је камион, са свих страна потпуно затворен. Видим, излазе два немачка официра и почели су да пуне камион људима. Сећам се, испратио сам 800 људи, од првог до задњег, али нисам знао где иду. То сам сазнао тек касније, када сам упознао председника Јеврејске општине Јашу Алмулија. Рекао ми је да је био на крају пута тог камиона, када су истоварили мртве људе у већ ископану раку. То је била душегупка“, каже Жамбоки.
Пре неколико дана, наставља, затражио је да се зграда Дефектолошког факултета обележи спомен-плочом. Дозвола је добијена и 19. марта, на годишњицу тог ужасног догађаја биће свечано откривена.
Гестаповац доброг срца
„Не знам како сам преживео, али веровао сам Жамбокију. Знате шта, изгубити целу фамилију…“, почиње Жамбоки причу о свом спасиоцу.
Хтео је, наводи, да спаси и његову мајку, али она није хтела да напусти болесну баку. У Београду су били све док Пала Жамбокија један пријатељ није пријавио.
Играо се на улици када су агенти Гестапоа ушли на један улаз, а Пал Жамбоки је са Розом истрчао на други. Тада су отишли у Војводину. Жамбоки је Розу сместио у Нови Кнежевац, а Јосеф је са њим отишао у Кањижу. Тамо га је пријавио као свог сина.
„Тамо смо преживели рат. Нико није сумњао у мене. Врло брзо сам научио и немачки и мађарски“, каже Жамбоки.
Србија има највише праведника
Док је живео у Београду, а Пал Жамбоки је био на послу, чувала га је тетка Вида, жена коју после одласка из Београда више никада није видео.
Покушао је касније да је нађе, да јој уручи Повељу праведника међу народима, награду коју Израел додељује онима који су током Другог светског рата штитили Јевреје, али није успео да је пронађе.
Често је, каже, долазио у Србију као представник Јад Вашема како би уручивао Повеље праведника. Србија, пропорционално броју Јевреја који су ту живели, како каже, има највише праведника.
„Пољска је, када се узме пропорција колико је било Јевреја тамо, а колико овде, неупоредива. Ниједна земља нема толико праведника као Србија. Србија се заиста жртвовала. Србија је једина земља у којој смо успели да дођемо до слика свих праведника. Затражио сам то и обишли смо целу Србију. Фотографије праведника изложили смо у израелском Парламенту. Ниједна земља у Европи то није урадила“, каже Жамбоки.
Србија никада није била антисемитска земља, а Срби нису знали шта је антисемитизам, додаје он.
Како је Жамбоки пробијао санкције
Јосеф Жамбоки је почетком деведесетих био покретач иницијативе за успостављање дипломатских односа између тадашње СРЈ и Израела. Међутим, убрзо су Уједињене нације, под притиском Америке, Југославији наметнуле санкције.
То је био ударац за српско-израелску привредну сарадњу, која је била тек у зачетку. Међутим, Жамбоки је пронашао начин како да „заобиђе“ санкције.
„Ембарго је гласио против Југославије. Међутим, ми смо пронашли да нигде не пише да са Србијом нико не може да ради. И онда сам почео да радим са Србијом и добио сам легалне дозволе. Ту се види колико су људи у Уједињеним нацијама неписмени. Нису знали за Србију“, каже Жамбоки.
Захваљујући пословању са Израелом, српска дрвна индустрија је преживела санкције. Жамбоки је хартијом снабдевао четири највеће београдске штампарије, а такође је обезбедио восак за свеће за Српску православну цркву.
„Сваког месеца дођем у Србију и извезем тридесет до четрдесет камиона дрвета. Потплатили смо Македонце да би нам омогућили пролаз, за паре су све радили. У бугарској луци Бургас изнајмио сам магацин и тако смо извозили дрво из целе Србије. Све је било плаћено, није се каснило ниједан дан, сви су имали плате“, прича Жамбоки.
Фабрика лекова „Галеника“ набављала је током санкција сировине преко Југодрва и Жамбокија. Такође су продавнице „Центромаркета“ снабдеване намирницама преко њега.
„Направили смо промет око сто милиона тадашњих долара и сви су били задовољни. А могу вам рећи, све што сам зарадио, уложио сам у Холокауст“, каже он.
Арик, Биби, Дадо и остали
Када говори о познанствима у Израелу, Жамбоки се мало занесе, па многе познате израелске политичаре и генерале назива по надимку, онако како их ословљава у свакодневној комуникацији. Тако прича да је, у време када се борио да Израел и Југославија успоставе дипломатске односе, министар спољних послова Израела био Арик. Мисли на генерала и председника владе Израела Аријела Шарона.
Са садашњим премијером Израела, Бенјамином Нетанијахуом, Бибијем, како га зове, радио је десет година у истој фирми. Жамбоки је био директор производње у највећој израелској фабрици намештаја, а Нетанијаху комерцијални директор.
Нетанијахуа описује као продорног човека, талентованог за трговину, који је израелску дрвну индустрију пробио на америчко тржиште.
Шарон је пак био, како каже, велики пријатељ Србије. То зато што је, наставља, у војсци службовао са израелским генералима који су били пореклом одавде. Међу њима истиче се генерал Давид Елазар Дадо, један од најзначајнијих израелских војсковођа.
Такође је био пријатељ, како каже, са покојним председником Израела Шимоном Пересом до задњег дана.
„Четрдесет година смо сарађивали. Био је свестан скоро до задњег дана живота. Замолио је свог сина да ми и даље помаже и он ми је најближи сарадник“, каже Жамбоки.
