Прочитај ми чланакПосле масовних убиства у "Рибникару", Малом Орашју и Дубони и низа других немилих догађаја који су нас задесили, јавност у Србији поново је била запрепашћена у среду када је стигла вест да је у Лесковцу испред Хемијске школе осамнаестогодишњак (Н. А.) метаном шипком насмрт претукао седанаестогодишњака (А. И.), ученика трећег разреда Текстилне школе.
По налогу Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу одређено је задржавање осумњиченом за убиство, а министар унутрашњих послова Ивица Дачић је навео да је убијени малолетник познавао нападача и да су пар дана пре убиства имали сукоб. Још један млад живот је превремено угашен, а многи се питају ко је заказао и шта је од „Рибникара“ урађено по питању превенције вршњачког насиља и безбедности, ако нам деца и даље гину.
Психолог Ана Мирковић оцењује да помака има – али само уназад, у смеру који је лош и да смо ми једно друштво у регресији. На питање шта имамо данас од увођења полицајаца испред школа, каже ништа.
– Све је то била једна фарса која је кратко трајала. Све је било задовољавање форме: неколико полицајаца у школама неко време, неколико радионица о изградњи емпатије једнократно и то је то – наводи она.
Није довољно, како каже, да се само запитамо шта нам се дешава и докле тако, већ мора систем и институције, које грађани плаћају, да ради свој посао.
– Посебно од трагедије у Новом Саду и те надстрешнице сведоци смо свакодневне бујице насиља на свим нивоима и она је не само иницирана него и промовисана од стране оних који би требало да креирају систем у ком ће наша деца живети без насиља и сами неће постати насилници. Видимо да представници система излазе на улице туку грађане, човек који води државу (Вучић) буквално нас психички злоставља и свакога дана се обраћа непримереним тоном, реториком и порукама. И у таквом контексту шта можемо да очекујемо осим да овакве ситуације постану чешће, што ја као индивидуа не желим да се деси, а као мајка се бојим – наглашава Мирковић, додајући да је систем постао пародија коме насиље одговара, јер је то начин да остану на власти.
Са друге стране, Мирковић објашњава да се код деце насиље јако лако „прими“.
– Ми живимо у друштву које има много добрих људи, али од лоших ти добри су невидљиви. А да би се сви понашали прихватљиво, мора да постоји закон, мора да се поштује, не сме бити селективан, па да за Горана Весића не важи, а за Ивана Бјелића важи, а притом је и био месец дана ухапшен ван сваког законског основа. Тако да, када живите у анархији и када свако мисли да може да решава све проблеме на свој начин, онда деца схвате да је то исто начин и то је нешто што је страшно. Кад виде да не постоје казне, изостају санкције, ако мисле да насиљем могу да постигну нешто у друштву, ако им се чини да су успешнији они који су насилници у односу на оне који су мирни, онда деца просто уче по моделима. Нажалост, ми им дајемо лоше моделе – указује она.
Истиче и да су млади у дигиталном простору већ окружени огромном количином дигиталног насиља, те да, према неким подацима, деца до 18. године већ виде 16.000 убистава на дигиталним платформама, кроз игрице, филмове, серије и различите друге садржаје.
Мирковић сматра да би цело друштво кренуло путем опоравка, мора иницијатива да дође са врха.
– Ја верујем да увек има оних људи који ће до краја живота да промовишу ненасилну културу, толеранцију, солидарност, да развијају емпатију, али до опоравка неће доћи уколико сам систем не послужи да ту децу мотивише и инспирише да буду бољи људи него што јесу, уколико систем не уради превенцију на начин на који треба, уколико не мотивише и не мобилише капацитете породица, и сам систем не прихвати да је нулта толеранција на насиље једини начин да се крене ка смањењу насиља, што је код нас потпуно другачије – закључује психолог Ана Мирковић.
