После две деценије јасна је коначна улога међународног суда који је народима бивше Југославије требало да донесе правду и помирење. Нема потребе да се чека затварање суда. Све је већ јасно.

Хашки трибунал је за све ове године казнио свега петорицу злочинаца над десетином хиљада српских цивила, око тридесет и пет хиљада жртава и више стотина хиљада прогнаника. Укупне казне досуђене за злочине над Србима једва да у збиру превазилазе најтежу затворску казну у Републици Србији. Четири пута су лошије прошле убице и саучесници убиства француског навијача у Београду, него у Хагу сви заједно – злочинитељи из „Олује”, „Бљеска”, Клечке, Старог Градског, отимачи хиљада људи, трговци органима, убице деце, силоватељи, генерали ратних злочина и оци етнички очишћених држава.

Неделотворност, кад је реч о српским жртвама, и неосетљивост према патњи једног народа, означила је суд, упркос његовим многим добрим учинцима и исправним одлукама, не само као неделотворан, већ и као пристрасан и укључен у постратни конфликт.

Суд није казнио кривце за избијање рата. Гонио је и кажњавао само политичаре једне стране. Није му било довољно ни када неко призна да је желео рат и да рата без одлуке његове земље не би било, баш као и када повери јавности да не би жртвовао суверенитет унитарне државе за мир… Није било доста ни када један председник каже како је његова држава „чиста” без Срба – каква је била у дивно, давно, средњовековно доба… Није било превише ни када једном „генералу”, премијеру девет сведока оптужбе погине или страда под тајанственим околностима.

Трибунал се показао као фасада интереса САД. Судио је тако да амерички интереси и пријатељи не буду оштећени. Разочарао је националисте из Хрватске, муслиманске Босне и Косова, својом неспремношћу да се претвори у ексклузивни Нирнберг за Србе. Држао се авнојевских граница: Србе је учинио главним кривцима, али је „Србију” (њене политичаре и генерале) осудио само због Косова.

Вођство Хашког трибунала је у више прилика тврдило да жели помирење у региону. После двадесет година трибунал личи више на фактор заваде. У Србији је пре срамотних одлука о ослобађању Готовине, Маркача и Харадинаја постојао тихи консензус о неповерењу у Хашки трибунал. Многи међу нама настојали су да из начелних али и прагматичних разлога подрже сарадњу Србије са трибуналом. Наша држава за време ратова није добро нити довољно гонила и осуђивала починиоце ратних злочина – то је био начелни разлог. Прагматичне мотиве наметала је међународна обавеза и велики притисак САД и ЕУ.

Шта смо добили након свега?
Суд никада није спустио заставу УН на својим јарболима на пола копља због годишњице „Олује”. Суд није затражио да се Хрватска не припусти у чланство ЕУ зато што оглашава неважећим оптужнице за ратне злочине из Србије, чији је суд у 90 одсто случајева казнио Србе и наше држављане којима је изрицао у просеку строже казне него судови суседних држава.

Управо зато се, према истраживању које је у Србији извршено за ОЕБС, неповерење према трибуналу креће изнад 71 одсто. Степен неповерења је сличан и у другим државама. Данас, осамнаест, односно четрнаест, година после ратова, Балкан не личи на Западну Европу из 1959. или из 1963. године. Суд је саодговоран у том великом неуспеху.

Хашки трибунал није донео правду. Штавише, угрозио је кредибилитет и својих исправних пресуда доказаним злочинцима. Он је потврдио раније неправде, древне стереотипе и овештале предрасуде. Уместо да одстрани или ублажи старе мржње он им је дао патину међународне потврде.

Не знам у којој смо мери јуче у Њујорку успели да уверимо међународну јавност. Несумњив је зид ћутње и бојкота. Сâм председник Трибунала у Хагу одбио је да дође на расправу у установу која је суду пружила легитимитет и овлашћења! Ту су и подметања и разне друге непријатности.

Жао ми је што овај достојанствени крај илузија прате невиђени притисци на Србију и српски народ. После четрнаест година специјалног рата од нас траже кључан допринос стварању албанске косовске државе. Док већина Србије беспомоћно шкргуће зубима, елита се дели на оне који безвољно тврде да им је свега доста (осим да буду власт, директори, службени писци и бајати крем) а други гледају како да подметну противницима кривицу или макар да са њима поделе одговорност. Ипак, нису сви такви. Док постоји Србија, постојаће и нада у боље дане и истинску правду, слободу и демократију.

Сигуран сам да ћемо успети, да ћемо издржати. Ово је био само један корак. Једнога дана Србија ће победити. Уствари, победиће правда.

Напредни клуб