Историчар Буњевац Алба М. Кунтић писао је 1969. године да је за питање Срба римокатолика и Буњеваца врло важан документ попис жупа и жупљана римокатоличке и православне вере у бившој карловачкој крајини, односно у Сењско-модрушкој бискупији од бискупа Мартина Брајковића из 1700. године који говори о „catolici Valachi alias Bunievczi“.

Опат Алберто Фортис у свом путопису из 1774, описујући буњевачке свадбене обичаје у Далмацији, назива их обичајима римокатоличких Морлака (Влаха), односно Срба. Иван Ловрић, Буњевац из Сиња, ове обичаје назива морлачким, односно влашким и наводи да су римокатолички и православни Морлаци исте народности (српске). Радивој Симоновић наводи да су бачки и лички Буњевци досељеници из Далмације и да су првобитно били Власи у динарским планинама у Босни.

Бискуп суботички, Буњевац Лајчо Будановић, у једном запису износи податке да су их стари списи називали Власима, као и да су се и сами ови досељеници, за које он тврди да су из Босне, називали Власима, али да се то име код римокатолика „већ од другог покољења изгубило јер су се прилагодили тамошњем католичком пучанству“.

Етнограф и историчар др Јован Ердељановић је истицао да се „у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима, односно именима којима се називају или означавају и православни Срби (Власи, Морлаци, Ускоци, Илири, Бошњаци итд). Пишући о буњевачком имену Ердељановић је истакао да су то име Србима римокатолицима дали њихови сународници друге вере, односно православни Срби, највише из подсмеха што нису разумели латински језик на којем су слушали молитве и службу Божију. Ердељановић је многе римокатоличке породице у Лици, које су данас хрватске, сврставао у буњевачке (српско-католичке), као на пример: Марас, Биондић, Девчић, Анић и друге. 

СТАРОСЕДЕОЦИ

Каноник Иван Антуновић је био у потпуности убеђен да су Срби у Бачкој староседеоци и како он Буњевце од Срба „нигде не двоји“, закључио је да су и Буњевци староседеоци у Бачкој.

У историјско-етнографској расправи „Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици“ (Београд 1899) етнограф Иван Иванић наводи да су Буњевци старином из невесињског краја око реке Буне, да су били православни Срби, а писмени део народа се служио ћирилицома. Даље каже, данас (крај 19. века – нап. а.) „станују“ у горњој Бачкој, у Лици и Приморју (подвелебитски канал), у неким местима око Пеште, Фехерској жупанији, Чепелском острву а раније и у Банату (Рекаш, Крашово и Неузина), где су се „скоро сасвим изгубили“.

По Иванићу, велик број Буњеваца „треба да је у Лици, где су се прво зауставили, када су се иселили из Херцеговине“ током друге половине 17. века. Иванић је закључио да они живе у Војној крајини, почев од Сења паралелно са морском обалом, али ипак по два-три сата хода далеко од мора.

Буњевачки писац, каноник Иван Антуновић (1815-1888), у „Расправи о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном и господарском“ (Беч, 1882), по причању пуковника Ивана Мургића (личког Буњевца), наводи да су Буњевци, иселивши се из старе своје домовине Херцеговине, населили места у „Подгорју“ (с велебитске морске стране) са селима и местима Видовац, Коњско, Карлобаг, Долац, Цесарица, Присна, Јабланац, Стиница, Стари Град, Луково Шугарје, Св. Јурај, Столац, Сењска драга итд. На Велебиту су населили Остарије, Красно, Вратник, Криви-пут и Крмпоте. Даље су се населили у Грачацу, Штикади, Ричици, Св. Року, Церју, Ловинцу и другим личким селима, што потврђује и Манојло Грбић у књизи „Карловачко владичанство“.

Теорију о Буњевцима као староседеоцима у Бачкој и Лици међу првима је заступао буњевачки каноник Иван Антуновић, који је тврдио да су Словени (Срби) староседеоци у Угарској и да су на тим просторима били насељени пре доласка Мађара. И Иван Иванић је сматрао да је историјска истина да су одмах после Римљана и разних номадских племена (сарматског и трачког колена), Бачку и јужну Угарску населили Срби, а горње крајеве северне Угарске остали Словени.

Иако је Иванић у потпуности поштовао „српску свест пок. каноника“, и сам „није двојио Буњевце од Срба“, ипак није могао прећутати чињеницу да је главно језгро досељених Буњеваца из Херцеговине, о чему по Иванићу сведоче утврђени историјски факти, као и народно веровање самих Буњеваца да су им се „преци доселили са Буна реке у Херцеговини“.

Са Буњевцима Иванић је уско везао Влахе, који су се у старим документима називали православним и римокатоличким Србима, који су се „по језику и по свему далеко разликовали од правих Хрвата Кајкаваца“, а ћирилским писмом су писали као и део Буњеваца. Као блиске сроднике Буњеваца Иванић је сматрао Приморце – чакавце са Кварнерских острва, који су се заједно са Буњевцима населили у Приморју из Босне у 17. столећу.

Буњевац Стеван Павелић је тврдио да су чак и кварнерски чакавци били прави Буњевци. Павелићеве наводе потврђују статистички подаци о становништву кварнерских острва, објављени 1857. године у књизи дописног члана Мађарске академије наука Елека Фењеша, према којој је у Истри и на кварнерским отоцима, 1850, живело 134.445 Срба римокатоличке (међу којима су били и Буњевци) и православне вере. Италијана је било око 60.000, Словенаца око 30.000 без помињања хрватског имена.

По народном предању Буњевац је био убеђен да су му се преци доселили са реке Буне у Херцеговини. Осим каноника Антуновића, који је заступао хипотезу о аутохтоности Буњеваца у Бачкој и Барањи, већина писаца 19. века слажу се да су Буњевци старином из Херцеговине, одакле су се селили према северној Далмацији и највише у Лику. Вук Караџић у „Ковчежићу“,1849, пише: „Бачки Буњевци, може бити да се зову од херцеговачке реке Буне, од које су се негда амо доселили“.

Етнограф Бидерман, 1888, наводи да су Буњевци заиста прошли кроз Далмацију из Херцеговине, неки остали у Далмацији и Лици, а други отишли у Бачку. Черниг је у својој „Етнографији (И)“ децидирано тврдио да су Буњевци пореклом из Херцеговине.

Писац монографије града Суботице, Ивањи („Историја Суботице“, 2), слично наводи, с додатком да су дошли са реке Буне, из околине Мостара и делом из Далмације. Ивањи је за суботичке Србе написао да су дошли са Велебита. Манојло Сладовић у „Повијести бискупијах сењске и модрушке или крбавске“ (1856) наводи: „Житељи крмпотске сатније у Пазаришту, по Ловинцу, око Боричевца, Бротње (у Лици) јесу Буњевци од воде Буне у Херцеговини потекли“.

(Вечерње новости)

Ознаке: буњевци, историјат, порекло