Прочитај ми чланак
Може се са сигурношћу тврдити да је Далмација била само пролазна етапа буњевачке сеобе, тј. пут којим су они прошли путујући до коначног одредишта Бачке, али је један већи део Буњеваца исељеника из Херцеговине остао да живи у Лици, на Велебиту и Приморју на обали Морлачког (српског) канала – од Стариграда, преко Карлобага до Сења.
Иван Иванић наводи да „рат, крвав рат (Кандијски и Велики бечки рат) беше обележје оног времена када се догодила сеоба Буњеваца“ (у другој половини 17. века). Рат их је приморао да се иселе из Херцеговине, ратујући су се пробијали до Лике, тамо их је затекао рат, а дочекао их је и у Бачкој као граничаре – припаднике бачке „рацке (српске) милиције“.
Постојбина Буњеваца око реке Буне, која протиче кроз српско невесињско поље, сведочи о српству старих Буњеваца који су у то време били православне вере, као уосталом и сви Невесињци. Током сеобе из Херцеговине Буњевци се, према написима Ивана Мургића, „отискоше“ преко Метковића, Габеле и Гоба „низ међу далматинску“, те стигоше до млетачких пренасељених Равних котара, али пошто не нађоше места за насељење они се окренуше даље ка Книну. Ту су се раздвојили на два дела: један већи део је отишао уз море испод Велебита (путем „Морлачког“ канала), док је други кренуо уз реку Зрмању испод личке стране Велебита.
Хрватски историчар Радован Лопашић пише да су Буњевци дошли у Лику кроз долину Зрмањску „са усташима далматинским“ (мисли на српске устанике који су се борили против Турака), населивши Грачац, Ловињ (данас Ловинац), Ричицу, Стикаду (данас Штикада), Св. Рок и суседна места. Кроз 20. век сва набројана села и места, сем Грачаца и Штикаде (која су православна) била су настањена потомцима тих српских Буњеваца који су данас екстремни римокатолици Хрвати.
СА СРБИМА ВОЈЕВАЛИ
Досељени православни и римокатолички Буњевци ратовали су заједно са старим личким („Власи“) и далматинским (Ускоци, Морлаци) Србима против Турака у другој половини 17. века. Буњевци су се „сретали“ у борби против Турака у устанку Стојана Јанковића и Илије Смиљанића. У Лици су „заставу устанка поболи заједно“ Власи, Морлаци и Буњевци. Иван Иванић пише да се Буњевци под својим вођама, кнезом Јенком Рукавином из Видовца „више Бага“, Дујмом Ковачевићем из Коњског и војводама народним Кнежевићем и Дошеном, придружише четама Стојана Јанковића и Илије Смиљанића, те нападоше Турке у њиховим градовима: Билају, Бунићу и Удбини.
Буњевци који су се кретали морском страном Велебита настанили су се у Карлобагу, Јабланцу, Св. Јурју, Крмпотама; затим су провалили кроз кланце Велебита и, према етнографу Чернигу, запосели „пређе турска села“: Смиљан (Николе Тесле), Бужин и Трновац, поделивши ту земљу са „Власима“, тј. Србима из турске Лике и Крбаве.
После ослобођења Лике од Турака 1689. године у Лику се населило још „160 кућа Буњеваца“ из северне Далмације и подвелебитског приморја. Како истиче Иван Мургић, Буњевци се тако раширише уз море у Подгорју и населише Такалице, Видовац изнад Карлобага, Долац (у околини) и Цесарицу (пет километара од Карлобага уз море), Призну, Бачвицу, Јабланац, Стиницу, Стари Град (данас Стариград), Кладу, Луково (данас са додатком Шугарје), Воларице, Столац, Сењску Драгу, Котрену, Св. Јакоб, Повиле, Леденице и Загон.
На врху Велебита населили су Остарије (близу хрватског логора Јадовно), Црни Падеж, Красно, Вратник, Криви Пут и Крмпоте. Буњевци су се потом спустили низ Велебит у Лику и у подножју населили Лички Нови, Брушане, Мушалук, Осјек (данас Лички Осик, у грађанском рату Теслинград), Будак, Кулу (данас Широка Кула), Вукшић и Перушић. Тада су из Видовца код Карлобага прешле Велебит и населиле Трновац у Лици породице Павелић (преци Анте Павелића), Рукавина, Ковачевић.
Из Јабланца, Стинице и Старог Града населиле су се у Пазариште породице Јовановић, Старчевић (Антини преци), Милинковић, Батовац, Осмокровина, Шашић, Варичевић, Драгишевић, Живковић, Шимић, Баленовић, Влатковић, Војнић, Дундовић, Левар, Мухар, Радошевић, Филиповић, Исикић, Вркљан, Ходац, Марковић, Калашевић, Пешин, Рогић, Крмпотић, Душић, Лобац, Лекац, Самарџија, Кушан и др.
ЗАЈЕДНО ЗНАЛИ И ЗАПЕВАТИ
Како су се све сеобе Буњеваца дешавале с једне и с друге стране Велебита (од Млечана назван Монтања морлака – Српска планина) Буњевци (а са њима и Срби Власи) знали су запевати песму „Српска планина и Лика буњевачко-влашка дика“.
Током рата против Турака у Лици, мисионар поп Марко Месић превео је већину Буњеваца из православља у римокатолицизам. Преостале „Турке“ у Лици, нарочито у Перушићу, поп Месић је покрстио уз дато обећање да ће преко покрштавања моћи и даље да живе у Лици. Покрштењака је највише било у Перушићу, Кули, Рибнику, Личком Новом, Удбини и Бунићу.
Римокатоличење „заосталих Турака“ и православних Влаха, Морлака и Буњеваца, 1720. је описао опат Исидор Брињанин, пишући о постанку капуцинског самостана у Карлобагу, који је претворен у прозелитски центар за превођење „иновјерних шизматика“ у римокатоличку веру: „И тако нека се зна, да су Лика и Крбава многих година под нечовечним турским јармом били, коју (Лику) најзад Божјом помоћу 1689. године карловачки ђенерал Јосиф Ерберштајн, помоћу приморских граничара, освоји и потчини власти Леополда I.
Пошто су Турци изгнани, придолазили су да населе ове жупе људи из разних крајева међу којима беше већина шизматика (Срба), али и велики број Турака који примише католичке веру, да би очували своја имања. Али многи од њих, нарочито они из Широке Куле и Будака, од стране ‘Бунијеваца’ су насилном руком одагнани и к својим Турцима се вратили. Мада су неки (од тих Турака) који су били јачи, остали у Перушићу и Новом (Личком), и којима, мада је све што је било за спасење душе давано, ипак су изгледали више Турци, но хришћани. И ако су јавно били католици и подржавали томе, ипак су задржали турске обичаје“.
Новодосељени Буњевци у Лици нису сви још увек били римокатолици. Међу њима је већина била православне вере а римокатоличени су тек током Великог бечког рата (1683 – 1699). Буњевци у Пазаришту (родно село „оца хрватске нације“ Анте Старчевића) и Крмпотама задржали су православље и своје славе, све до почетка 18. века.
Са оснивањем првих римокатоличких жупа међу личким Буњевцима почело се 1690, када је мисионар поп Марко Месић основао прве жупе у Будаку, Перушићу, Пазаришту, Рибнику; 1691. године у Карлобагу, 1692. у Косињу Горњем, 1702. у Подлапачи, 1704. у Ловинцу, 1708. године у Смиљану.
(Вечерње новости)
