Прочитај ми чланак
Година досељења Буњеваца у приморје испод Велебита још није тачно утврђена. Манојло Грбић сматра да су се доселили 1679. Већим сеобама претходиле су мање, с почетка 17. века, као што је сеоба Буњеваца у Лич и Крмпоте 1606. године.
Према извештају сењског бискупа Брајковића из 1702, становништво Лике чинили су Буњевци (Срби римокатоличке и православне вере), Крањци из словеначких земаља, Хрвати кајкавци, покрштени „Турци“ и „Власи шизматици“, дакле православни Срби који су били бројчано доминантни). Брајковић наглашава да су већи део ових Срба били староседеоци и наводи да су у Пазаришту становници „Власи католици названи Буњевци“, да у Ловинцу има „80 кућа Влаха Буњеваца“, а у Смиљану 40 кућа Буњеваца.
Иван Иванић се крајем 19. века питао да ли су Буњевци у свим тим местима „још и данас Бунијевци или су се, по сродности вере, претопили у Хрвате“. Он је, ипак, тврдио да су се у многим од поменутих места сачували као Буњевци (и „данас са поносом истичу да су Буњевци“). Тако је у „Србобрану“, бр. 20 из 1893, објављено отворено писмо Паје Бркића, бившег општинског начелника из Светог Рока, у којем он наводи да су за његове родитеље и прародитеље сви говорили да су „Бунијевци били“ и закључује:
„Е, па кад су они то били, онда сам и ја. А Срби и Бунијевци не стоје далеко… А ви кад данас заступате Буњевце по Бачкој и Банату, заступате кад и кад и своју браћу и личке Бунијевце. Бунијевци у тим местима живе у највећем пријатељству са православним Србима, жене се и удају међу собом. Уосталом и Антуновић изрично вели да су Бунијевци у многим побројаним местима очували и данас своју буњевштину, што им служи на Част.“
СТАРОСЕДЕОЦИ
Према Иванићевим наводима, Срби су били једини становници Бачке све до друге четвртине 18. века, када су се Мађари по престанку ратне опасности вратили у своја села. Иванић не заборавља податак да је Бачка била насељена Србима „одвајкада“, много пре 895. године доласка мађарског азијског племена под Арпадом.
Српска демографска основа Лике и Крбаве све више се мењала с аустријском окупацијом, када су се после Великог бечког рата (1683-1699) у Лику населиле словеначке и немачке породице из Крањске и Штајерске, а велики број Буњеваца (Срба римокатолика) се одселио преко Славоније у Бачку. Лика и Крбава су 1712. припојене аустријској Војној крајини, па је те исте године урађен попис жупљана ових области, по коме су се становници делили на Србе, Србе римокатолике, односно Буњевце, и малобројне досељене Словенце и Немце, а нема ни помена Хрвата.
У прилог наведеним подацима из овог пописа сведочи извештај аустријског барона Бартнштајна из 1761. године у којем се каже да су становници Лике и Крбаве „све сами неунијати Грци“, дакле Срби православни, који су „јако умножили горњекарловачко генералство“.
Иванић у књизи „Буњевци и Шокци“ истиче да крајем 18. века „и хроника престаје говорити о личким Буњевцима и ми ни из једног историјског податка не видимо какав важнији моменат где би се тамошњи Буњевци нарочито истакли као Буњевци…“ Он не наводи да су Буњевци у другој половини 19. века попримили нови национално-верски идентитет претварањем у Хрвате римокатолике.
Главна маса Буњеваца дошла је из Херцеговине преко Лике и Славоније у Бачку у време док је још трајао Велики бечки рат. Кроз тек ослобођену Славонију Буњевци су пролазили 1691. године и тамо затекли Србе римокатоличке вере – Шокце. Из пренасељене Лике Буњевци су морали селити у слабо насељену Бачку, из које је мађарско становништво сасвим избегло, а остали су само Срби који су чували „европску границу“ од Турака.
ПОПИСОМ ПРОТИВ ЛАЖИ
Великохрватски фалсификати најлакше се могу побити демографском статистиком. Тако је за Лику валидан турски попис из 1626. По овом попису, у Лици је било 7.000 до 8.000 кућа у којима су углавном живели православни Срби, а у мањој мери Срби исламске вере („Турци“).
По доласку у Бачку, Буњевци су прво населили села поред Дунава, затим градове Сомбор, Бају, Калочу и упутили се према Суботици, а после одласка Турака (1686) ушли су у саму варош у којој су затекли бројне Србе староседеоце који су били исте народности као Буњевци, говорили истим језиком, имали исте обичаје, па су се брзо с њима сродили.
Аустријски краљевски комесар, гроф Волкра, дозволио је да се у доњи део суботичке тврђаве усели „калуђер при рацкој колонији“ тј. при буњевачкој колонији. Горњи спрат куле заузели су тадашњи граничарски капетани – Буњевци: Сучић, Марчетић, Вујовић и Кајић са својим породицама. Већ тих година постојали су римокатолички самостани у Баји, Сомбору, Бачу, Калочи и Суботици.
Године 1687. дошло је до масовног буњевачког насељавања Суботице, јер је те године стигла главнина досељених Буњеваца под вођством „18 фрањевачких калуђера“ из Босне и Далмације, који су били мисионари „грчко-словенског обреда“. Међу придошлим фрањевцима било је и „полуправославних“, који су тек после 1697. године примили римокатоличку веру. Каноник Антуновић је записао да је заслугом фрањеваца велики део „грчко-источњака“ приведен у крило „Св. Мајке цркве католичке“. Иштван Ивањи наводи да су пре тога покатоличени и православни Буњевци када су дошли у Лику, због оскудице православних свештеника.
Иванић је, цитирајући статистичке податке, писао да Шокци у Бачкој станују у Сонти, Плавни, Моноштору, Вајски, Бођану, Бачу, Сантову, Берегу и Новом Саду. У Барањи су били насељени у: Печују, Пишпекуу, Богадуу, Кеси, Немети, Беременту, Петарди, Торјанцима, Репјаку, Шиклошу, Дарди, Св. Стевану, Бодаљи, Барањвару, Ветини, Дарасу, Манастиру, Мухачу, Нимешазу, Мођорогу, Егерагу, Светом Ержебету, Бикалу, Светом Мартину, где су донекле очували своју народност, док су је они у Толни скоро сасвим изгубили.
Из извештаја о бискупским визитама у 18. и 19. веку види се да је „у Апатину 1756. било Илира (Шокаца) а сад их нема, у Бачу, пре више, а сад мало; у Алмашу 1738. били су сви Буњевци, сад су у мањини, у Баћину су и сад у мањини и пословењују Мађаре, у Батмоноштору губе се Шокци, а у Баји Буњевци; у Воршогу су се изгубили, у Калочи такође; језик су изгубили али се Богу и сад рацки (српски) моле, вели Антуновић“.
Иванић вели да је за бачке Буњевце и бачко-барањске Шокце званична статистика била „још донекле тачна (иако је многе Буњевце и Шокце убрајала у Мађаре)“, али се „број личких Буњеваца не може тачно определити, јер су урачунати у Хрвате“. Мађарски статистичар Хунфалви, називајући их католичким Србима, рачунао је да их у Бачкој и Барањи има око 70.000 душа. По попису од 1880. године било их је 50.000.
На крају, Иванић закључује да према свему наведеном, Буњеваца има 101.000, а Шокаца (у Бачкој и Барањи) 52.000. За Иванића је то „леп број, али свакако мањи но што је пређе био, чему узрок ваља тражити у претапању у друге народности… Камо лепе среће, да се помоћу пробуђене народне свести ставе бар убудуће препреке одрођавању наше католичке браће – Буњеваца и Шокаца“.
(Вечерње новости)
