• Народна свест Бугара да су они Бугари у турском периоду је толико „силна“ да су се, осим као Срби, они у Румунији понекад декларисали и као Грци
• Знатно пре него што су постали познати под „етнонимом Сирби, Бугари су били познати под именом шкеји (рум. schiai), општа одредница за Словене.“
Појам „Бугарин“ је главни аргумент копача бугарских корена да тврде да су они живели и у нашој земљи (Македонији, прим. прев.). Већ је одавно доказано да овај појам код нас није имао етничку садржину, већ је имала значење „простог, некултурног, изрођеног, вулгарног“ човека, њиве и друго. Да је тај појам означавао нешто срамно потврђује и Отац Пајсије (писац прве „Историје славенобугарске“, прим. прев.) који исписује: „О, неразумна будало поради што се срамиш да се наречеш Болгарин“.
До дана данашњег код нас су се задржале увредљиве изреке попут „бугарска работа“, „Бугарин“ и слично. И не само код нас. Исто значење има и у грчком, италијанском, француском, српском и у другим језицима. Наши трагачи туђих корена, пак, не прихватају то и остају на своме да реч „Бугарин“ означава јединствено и искључиво припадника бугарског етноса.
Повод да пишем на ову тему дала ми је студија једног бугарског научника која је објављена у познатом бугарском научном спису „Бугарска етнографија“ у трећем тому из 1985. године. Студија се зове: “О етнониму Срби (Sirbi) у румунском језику и румунској топонимији“, а написао ју је Максим Сл. Младенов. У овој студији можемо наићи на многобројне занимљиве податке о томе како су Румуни називали Бугаре, као и за саму народну свест предака данашњих Бугара.
Славни бугарски револуционар и историчар XIX века, Георгије Сава Раковски (рођеног под именом Срби Поповић, прим. прев.) казује нам следеће: „Власи Бугаре називају Србима, а њихов језик србешти“. Велики бугарски научник и националист, Љубомир Милетић (бугараш српског порекла, братанац нашег славног политичара Светозара Милетића, прим. прев.) казује да се „име Србин проширило по Трансилванији и Румунији у прошлом и претпрошлом веку (ΧVII и XVIII век), по свему судећи са општим значењем „Југословен“, без разазнавања разлике између Срба и Бугара.
Бугарског је имена у ово доба скоро потпуно нестало.“ Ипак, такав псеудонаучни закључак о одредници Срби = Јужни Словени није тачан. Према аутору студије: „Неки аутори истичу да су у прошлим вековима са етнонимом Срби Румуни именовали уопштено све Словене, међутим, неки подаци сведоче да се то односило пре свега на Бугаре.“ Именовање насеља са изведеницама од имена „Срби“ се среће у румунским земљама које су поприлично далеко од српских.
„СИЛНА“ СВЕСТ
У дугој епохи турске владавине, северно од Дунава (на територији данашње Румуније, прим. прев.) живе и досељавају се многи Бугари, но изгледа да Румуни од њих нису успели да чују да су они Бугари, а не Срби. Народна свест Бугара да су „Бугари“ у турском периоду је толико „силна“ да су се, осим као Срби, они у Румунији понекад декларисали и као Грци. Тако нам Романски казује да се „један од устаника (Васил Панајотов) декларисао као Грк, а народност осталих или уопште није означена или је забележена са за Румуне уобичајеним именом „Срб“ (Sirbi)… Данас (средином ΧΙΧ в., прим. аут.) житеље бугарских села у Влашкој и Молдавији околни влашки живаљ назива Sirbi, без обзира што у њима (тобож, прим. прев.) нема никаквих Срба.“
Чињеница да бугарски суседи, Румуни, нису имали појма да се њихови суседи називају „Бугари“ , види се и у једној грамоти војводе Јеремије Могила из 1603. године у којој се набрајају различни народи у његовом војводству и где се спомињу Руси, Мунтјани, Угри, Срби и Власи, а Бугара, судећи по овој грамоти, нема у Влашкој, јер су они означени као Срби. „У народу (румунском, прим. прев.) постоје и још два назива за Бугаре, а то су sarbul и schiai; sarbul потиче из времена кад се није правила разлика између Срба и Бугара… “, вели Б. Цонев. И „у архивским документима из Ђурђева, Бугари, становници овог града, се обележавају углавном као Срби.“
Почетком ΧΙΧ века за бугарске досељенике у Влашкој је карактеристично да се „неретко именују као „Срби“ или „Бугаросрби“ или „Србобугари“, независно од тога што потичу из околине Сливена, Јамбола, Варне, Шумена, Камобатског итд. Неретко се они у румунским документима налазе и као „Грци“, без обзира што им имена тачно одају њихову народност: нпр. као Грци су означени досељеници са именима Стојан, Добри, Злати, Пејчо, Жељазко итд.“. Да неко не помисли да је у питању само нека грешка од стране Румуна који не одражава истинску народну свест Бугара, постоје документи у којима се сами досељеници декларишу: „будући смо ми Срби, дошли из турске државе, из области Карнобат… “ или „Са молбом се обраћамо милости Вашег Височества, да смо ми Срби из округа Видинског… “
За српску народну свест бугарских досељеника у румунске земље у минулим вековима сведочи нам и топонимија. Као што нам показују истраживања румунског историчара Јона Доната, у Румунији постоји на сијасет имена села која садрже одредницу „Срби“, а чије је становништво дошло из Бугарске, или, како сам он каже „наши Срби су дошли из Бугарске“. Према његовом мишљењу, имена села која садрже одредницу „Срби“ уистину показују „бугарски етнички састав насеља“.
Надаље се у студији приказује заиста импресиван број таквих топонима. Слични топоними, као што тврди румунски научник К. Велики, се појављује још у XV и XVI веку, тј. непосредно по паду бугарских области под турску власт, па је мало чудно то брзо „заборављање“ бугарског имена од стране суседних Влаха. Они су, тобоже, и поред тога што су први бугарски досељеници називали себе Бугарима, почели да их зову Србима.
Да то није у питању, већ да је такво именовање последица истинске народне свести самих бугарских досељеника у Влашку, се види и у чињеници да се топоними са одредницом „Срби“ не срећу у румунским земљама које се граниче са Србијом и имају компактно српско становиштво, већ на од Србије поприлично удаљених области, а који се непосредно граниче са Бугарском.
Увећање броја таквих топонима је у директној зависности од силе бугарских емиграционих струја. Име Срби је толико карактеристично за бугарске емигранте „што истраживачи виде директну везу између имена села и бугарске етничке припадности њихових житеља“. Паралелно са тим, пак, топоними са одредницом „Бугари“ се среће изузетно ретко у Румунији, толико ретко да су у суштини позната само два таква.
Срби из саме Бугарске се спомињу у једној влашкој хроници из XVII века (конкретно, један Sirb из Никопоља), а о „1.500 српских кућа у Видину“ шездесетих година XIX века казује нам руски официр Сколон (мисли се да се тај, тобож, погрешни податак случује захваљујући евентуалном Румуну који је, евентуално, погрешно информисао Сколона, што изгледа доста невероватно, а свакако недоказиво).
БЕЗИМЕНИ ПРЕЦИ
„За Румуне и за њихова схватања вековима је јужно од Дунава постојала јединствена словенска народност коју су они називали Срби.“ Паралелно са тим, према речима Ј. Јордана, у румунском фолклору етноним Бугари се среће знатно чешће од етнонима Срби. Објашњење ове загонетке аутор не даје, но није тешко да се открије.
За Румуне као суседе Бугарске, тј. добро информисане, бугарска држава и бугарски народ су етнички турски и тим именом они називају Гаугазе и Гаџалите у североисточној Бугарској (који и сами за себе говоре да су они „стари“ или „истински Бугари“!), а безимене претке савремених Бугара, судећи по томе што нису имали своју државу ни своје име, називали су Србима и рачунале их за исти народ са Србима (а, што је занимљиво, и они сами су се изгледа тако рачунали) или су их називали Словенима. Знатно пре него што су постали познати под „етнонимом Сирби, Бугари су били познати под именом шкеји (рум. schiai), општа одредница за Словене.“ Постоји много топонима који садржи ову одредницу.
Неки аутори, да би објаснили то декларисање бугарских предака као Срба, тврде да је то било из економских побуда. Наиме, нерумунски народи су имали посебан статус у Влашкој са правом да граде слободна и привилегована насеља. Бугари нису имали такав статус, за разлику од Срба.
У том случају остаје необјашњено: Зашто Бугари нису имали такав статус, а Срби су имали, премда је Срба било унеколико мање од Бугара (мисли се на досељенике који су у Влашку дошли из области данашње Србије и Бугарске, прим. прев.)? Објашњење тог феномена треба да се тражи на другом месту.
Будући да су истински, односно (пореклом) турски Бугари слабо емигрирали и нису се задржавали у Влашкој, а пак при њиховој масовној емиграцији у XIX веку одлазе у Молдавију, зато они нису имали такав статус у Кнежевини Влашкој, за разлику од предака данашњих, словенских Бугара, који су се изборили за такав статус под својим именом Срби. Као такви они постоје у Влашкој све док се није појавио бугарски словенски национализам и њима наметнуо име Бугара.
Од кад су у XIX веку примили име Бугарин за своје етничко, они су се изборили и за посебан статус и именовање њиме. Аутор студије констатује да је у насељима у којима су се населили Бугари у различним периодима постојало унутрашње супротстављање између Срба и (новостворених) Бугара, без обзира што су и једни и други емигрирали из Бугарске, јер су Срби дошли одавна, а Бугари по стварању бугарске државности после Берлинског конгреса.
„Први (Срби)… су нарицали Бугарима оне нове насељенике, који су сами себе тако називали.“
Постоји и друга интерпретација. „Према неким румунским научницима, појмови Бугари и Срби у средњем веку немају језичко значење, већ историјско – политичко и географско, посебно у областима које су границе два етноса“. Покрај тога име „Бугарин“ у румунском језику има и значење баштован; bulgar значи повртар, bulgarie повртњак, а bulgari је глагол са значењем „бавити се повртарством“.
По речима аутора речене студије, у питању је деетнизација појма Бугарин и његова замена са Србин. Та деетнизација се јавља после гашења средњовековне бугарске државе када „наступа постепено заборављање бугарске народности, која се поново буди почетком XIX века“.
То је, као и други фактори, „довело до скоро потпуне замене етнонима Бугари са етнонимом Срби“. Са тим ћемо се тешко сложити, будући да се из изложеног у студији види да су преци данашњих припадника бугарске нације њиховим суседима Румунима првобитно били познати под именом Словени, потом као Срби, са почетком бугарског националног покрета као Србобугари и Бугаросрби, а тек после победе тог покрета и образовања посебне бугарске националне државе се јављају као Бугари.
Ако на то додамо познате чињенице да се у XIX веку бугарски сељак осећао као „хрисјанин“, православац, и прихватао за себе назив „раја“, и руски цар га сматрао својим, ова ствар постаје још јаснија.
На крају, аутор завршава са следећим констатацијама. „Суштински, слично мешање етнонима није непознато као појава и у другим народима. „Кад су знања о другим народима недовољна, обично се проширује назив једног од његових суседа“. Ево зашто у историјским истраживањима треба да се прави разграничење између историје етнонима и историје народа, кад је очигледно да могу да настану семантичке трансформације етнонима које измењују (понекад из корена) његово првобитно значење.“
Не можемо да се не сагласимо са тиме, но, ипак, не можемо да прећутимо то да се бугарски научници све то забораве када на дневни ред дође питање Македоније (и источне Србије, прим. прев.) и појма „Бугарин“ што се у њој среће, па када македонски научници објашњавају овај феномен скоро истим речима то се квалификује као ненаучно и фалцификовање историје.
Ова студија је упућена највише нашим коренотрагачима у суседним дворовима са препоруком да не наседају на јефитну бугарску пропаганду и да се не варају спољашношћу, већ да се лате суштине.