Прочитај ми чланак
(Новости)
Са последње метро станице Кембриџа, два километра на исток путем број 16, стижете пред Српску православну цркву Свети Сава у Бостону. У наше власништво, од католичке цркве, откупљена је недавно.
Овај храм на Кембриџу, као место окупљања и саборовања наше дијаспоре у Масачусетсу и околини, настао је из српског ината. Наиме, када су деведесетих на америчким медијима почели да сатанизују српски народ окупили су се наши људи из овог дела Америке око оца Александра и његове супруге Вере да виде шта им је чинити. Наши професори на факултетима, инжењери, доктори, излазили и су на улице да кажу своју истину о својој земљи.
Затим су се договорили да оснују парохију.
Сваке недеље окупљају се у цркви на служби у 10 ујутру а после је заједнички доручак. Прва генерација деце која од рођења са својим родитељима саборују сваке недеље у храму Светог Саве у Бостону ове године навршава осамнаест година и уписује факултете.
– Морате да доручкујете, морате да се упознате – упорна је Миљана Бован, мала, енергична женица која нас је сачекала на вратима простране сале у наставку цркве.
Миљана нас је водила од човека до човека, искрено усхићена што може да дочека неког из Србије.
И како је у Србији, запиткивала је у паузама док нас је представљала окупљенима.
Ту је Памела Томић, Американка удата за нашег човека, која је прешла у православље. Затим и Корејка удата за Србина, такође православна, ту су Александар Јовановић из црквене општине и његов друг Бранко Глисовић, Зоран Банковић је довео и унуке.
– Треба ли нам нешто – питају сви углас, како могу да нам се нађу, колико остајемо. Интересује их имамо ли ових дана времена за дружење.
Ништа није требало, сем да видимо да Срби могу и овако.
А Бостон је заиста специфичан град. У њему живи око 600.000 људи од којих су половина студенти и професори. Ту је, сем Харварда, надалеко познати МИТ, где је створена веб мрежа и играчке које мисле. На Бостон универзитету је предавао Александар Бел и ту је најпрестижнија школа за „паблик рилејшн“, Бостон колеџ је у првих двадесет у Америци а Норт Истерн је факултет после кога се најлакше нађе посао. Са Универзитета ТАФТ долазе најбољи лекари.
Бостон личи мало и на Београд. Има мост на реци Чарлс са пилоном и харфом. Затим има лаки метро какав би Београд хтео да има, где трамваји и тешки метро иду истим шинама. Има и исти замор и енергију, а у сваком парку су велике бине где се увече уживо свира, у добротворне сврхе. Бостонцима није битно да ли је приредба са добровољним прилозима у сврху превенције канцера или помоћи ратним ветаранима.
ОТАЦ АЛЕКСАНДАР
Парох Александар Влајковић омиљена је личност међу овдашњим људима. Захваљујући његовој енергији, вољи и породици рођена је парохија. Александра нисмо затекли у Бостону, али ту је била његова супруга Вера, која нам је са поносом у гласу испричала да у српску цркву Свети Сава у Бостону долазе и такви научници и стручњаци као што је др Никола Којић, човек који је предавао на Масачусетс универзитету, МИТ универзитету, Харварду.
Ипак, градска лука је срце престонице Масачусетса, града у коме играју Бостон Селтикси и Ред Сокси. Највећи град Нове Енглеске подигли су Ирци и Италијани на обали Атлантског океана, где је бродовима било најближе да пристану из Европе. Овај залив се зове Масачусетс беј и увлачи се 65 километара у обалу, а око њега се налази 34 острва где су се одигравале и највеће битке у Америчкој револуцији. Сва та острва могу се посетити из луке и до њих вози бесплатан брод.
Бостон значајно чине и Срби.
Шетајући лавиринтом ирских пабова где се виски и гинис пиво пију заједно, и италијанских пицерија и посластичарница пред којима су непрегледни редови, у парку код луке свом у водоскоцима приметили смо човека са породицом како хладнокрвно пије воду са фонтане. У Бостону, иначе, пију флаширану воду и то је био разлог да гласно прокоментаришемо: „Ово је најхрабрији човек у граду“.
И то је био Србин! Чувши опаску, младић се окренуо и хладнокрвно одговорио:
– Наравно, кад је исправна!
ХОТЕЛИ И БОМБАШИ
Једини велики проблем Бостона су хотели. Има их доста, али су прескупи за Европљане. Нема спавања без 150 долара, осим у хостелима, где је око 120. Преко агенција на интернету издају се приватне собе, али је и то голгота. Прво вам траже број кредитне картице за број дана колико намеравате да боравите. Одмах вам заробе паре, а затим од вас траже да им мејлом пошаљете слику. После слике траже веб видео-запис вашег лица са показаним пасошем. Све ове мере опреза код станодаваца су због бомбаша из Дагестана, који су на најстаријој маратонској трци у свету ове године направили масакр.
