Pročitaj mi članak

BIRN: Kako je Željku Mitroviću odobrena gradnja zdanja na Dedinju?

0

Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda omogućio je vlasniku Pinka da na placu pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture izvodi radove, bez obaveze da od zavoda traži dozvole, i na tom mestu podigne monumentalno zdanje upotrebom problematične računice kojom i inače investitorima omogućava da sazidaju hiljade kvadrata više nego što bi smelo po važećem planu.

За овај текст БИРН је урадио нешто што иначе не ради. Званично смо – бар током десетак дана – били потенцијални грађевински инвеститори и то на Дедињу, заинтересовани за градњу на парцели где власник Пинка Жељко Митровић диже дворац.

Новинари БИРН-а су искористили право које има сваки грађанин – поднели су захтев за добијање информације о локацији и за то платили таксу од неколико хиљада динара Секретаријату за урбанизам и грађевинске послове Града Београда.

Био је то добро уложен новац.

У овом документу се налазе подаци о томе шта је све могуће изградити на некој парцели, на основу важећих планских докумената.

Информације о томе шта би БИРН потенцијално могао да изгради, међутим, значајно су се разликовале од онога што је стварно дозвољено Жељку Митровићу да направи.

Градски секретаријат за урбанизам и грађевинске послове – односно градска секретарка Бојана Радаковић (Милићевић) – је БИРН-у, као потенцијалном инвеститору, дао информацију на основу које се показује да је на парцели Жељка Митровића на Дедињу могуће изградити објекат од (највише) 2.047 квадрата – подземних и надземних просторија, што је у складу са важећим регулационим планом за тај део града.

Жељко Митровић, међутим, на истој парцели може да изгради више од 6.000 квадрата, од тога 2.047 надземно – све у складу са локацијским условима и грађевинској дозволи које му је издао онај исти Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове.

У документу који су добили новинари БИРН-а наводи се и да се парцела налази у претходно заштићеној просторно-културној целини „Сењак, Топчидерско брдо, Дедиње“, те да би за све грађевинске интервенције на парцели потенцијални инвеститор требало да обезбеди услове и сагласност надлежног органа за заштиту културних добара – у овом случају Завода за заштиту споменика културе Града Београда.

У документима издатим Жељку Митровићу овог захтева нема, иако је у време када је Митровић добио локацијске услове и грађевинску дозволу, ова парцела такође била у зони претходне заштите.

Тако му је омогућено да сруши кућу која се на овој парцели налазила и почне градњу „храма светог Жекса“, како је ово здање на друштвеним мрежама назвао Митровић.

„Ово је пример како се систем намерно обликује тако да одговара интересима моћнијих, уместо да постави правила која су јасна и једнака за све“, каже за БИРН Ксенија Радовановић, архитекта и урбанисткиња из организације „Нова планска пракса“.

Из Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове нису одговорили на питања БИРН-а о проблематичном израчунавању броја дозвољених квадрата, који није у складу са Регулационим планом просторне целине Дедиње.

Жељко Митровић је за БИРН рекао да је објекат на Дедињу грађен у складу са свим захтевима који су му постављени, али да јесте знао унапред да плац на ком је тада само планирао градњу убрзо више неће уживати заштиту Завода за заштиту споменика културе.

Он је рекао да је зграда на Дедињу његова задужбина, те да „ништа није померено ни милиметар у односу на дозволу.”

Митровић је плац на Дедињу са старим објектима купио током 2019. године. Према подацима Републичког геодетског завода, то је те године била најскупља кућа продата на тржишту, и то вредна 4,5 милиона евра.
Рачуницом Секретаријата за урбанизам од 2.000 до 6.000 квадрата

Но, како је заправо новинар БИРН-а као потенцијални инвеститор добио могућност да сазида 2.000 квадрата, а не 6.000?

У информацији о локацији која је издао Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове Града Београда на захтев новинара БИРН-а, наводи се да максимални коефицијент изграђености за парцелу на којој гради Митровић износи 0,4. Овај параметар се наводи у важећем Регулационом плану просторне целине „Дедиње“.

„Коефицијент изграђености“ је однос бруто развијених површина свих изграђених етажа (подрум, сутерен, приземље, спрат, поткровље) свих зграда на парцели (укључујући гараже и остале помоћне зграде) и површине те парцеле.

Укратко, овај коефицијент се добија тако што се подели укупна површина свих просторија (подземних и надземних) са површином парцеле.

Парцела Жељка Митровића има површину од 5.118 квадратних метара. Једноставном рачуницом долазимо до максималне могуће квадратуре објекта Жељка Митровића, које допушта важећи Регулациони план: 5118*0,4=2047,2 квадрата.

Митровићу су, међутим, издата другачија ограничења, па се у локацијским условима, објављеним у Централној евиденцији обједињених процедура за издавање грађевинских дозвола коју води Агенција за привредне регистре, не наводи дозвољени коефицијент изграђености од 0,4, већ индекс изграђености.

„Индекс изграђености“ је однос бруто развијених површина надземних етажа и површине те парцеле, па је Митровићу овом – наизглед језичком изменом – омогућено уместо укупно 2.047 квадрата сазида надземно 2.047 квадрата, а више од 6.000 укупно.

Ово није једини пример прекрштавања коефицијента изграђености у индекс изграђености, који инвеститорима доноси на хиљаде додатних квадрата које по плану не би смели да добију – иста ствар се десила и на више других локација на Дедињу.

Из Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове Града Београда нису одговорили на питања БИРН-а о томе зашто су два различита параметра изједначена и зашто се у информацији о локацији за Митровићеву парцелу наводи један параметар, а у локацијским условима наводи други.

Стручњаци са којима су разговарали новинари БИРН-а, међутим, кажу да до овог изједначавање коефицијента и индекса изграђености није никада ни смело да дође.
Инвеститори добијају хиљаде квадрата изједначавањем два различита параметра

Максимални коефицијент изграђености од 0,4 у блоку где се налази та парцела прописан је Регулационим планом просторне целине Дедиње, који је усвојен још почетком 2000. године и данас је и даље на снази.

Тај регулациони план предвиђа, између осталог, где су јавне површине, какве парцеле треба да буду, колико сме да се гради, која је дозвољена спратност зграда и како је решен паркинг.

Управо то и пише у информацији о локацији коју је Секретаријат дао БИРН-у за ту исту парцелу – да за ту парцелу важи поменути Регулациони план из 2000. године, као и да је на тој парцели дозвољен коефицијент изграђености од 0,4.

Исто то – да су правила грађења на овој парцели утврђена Регулационим планом просторне целине Дедиње из 2000. године – пише и у локацијским условима које је Жељко Митровић добио од Секретаријата 8. јуна 2020. године, али се не наводи дозвољени коефицијент, већ индекс изграђености.

Љубица Славковић, урбанисткиња из организације „Нова планска пракса“, објашњава да је доношењем нових закона у области планирања и изградње 2003. и 2009. коефицијент, замењен индексом изграђености.

„У том смислу, ова два параметра нису једнака и не могу се само преписати исте бројке, јер дају различите резултате за услове изградње“, каже Славковић за БИРН.

Она такође каже да је законска обавеза да се дозвољена изграђеност тумачи према важећем плану, без обзира на измену закона и параметара.

„Другим речима, уколико се локацијски услови данас издају на основу регулационог плана Дедиње из 2000. године, примењује се коефицијент изграђености, и то како је дефинисан тим планом и тада важећим законом, па се бројка 0,4 односи на укупну подземну и надземну квадратуру, чиме за дати пример добијамо максималну изградњу испод и изнад земље нешто већу од 2.000 квадратних метара, а не 6.157 квадратних метара како је Секретаријат одобрио у условима“, каже Славковић.

Митровић за БИРН каже да су ови услови неколико пута мењани и да у тренутку када је он добио дозволу “није био проблем да се било шта под земљом” гради.

„Имао си само степен заузећа земље и број квадрата, две ствари су постојале и обе су испоштоване. […] Сад не знам да ли је то регулациони план или неки други документ, углавном променило се то да може под земљом како год и шта год, скоро да немаш никаква ограничења. То раније није било. Е сад не знам да ли опет има, мислим да се опет нешто мењало, то су више пута мењали, али у тренутку када сам ја поднео захтев за дозволу, то под земљом је било слободно скроз. То је била чиста ствар“, каже он.

Шта се налази у 6.000 квадрата

Жељко Митровић је послао БИРН-у сајтове иностраних портала који су писали о објекту, уз напомену да је зграда номинована за неколико награда.

“Номиновани смо за две међународне награде у овој години за пројекат, а вероватно следеће године за још бар две кад буде завршен. Зашто ми је то важно – зато што сам ја на челу архитектонско-дизајнерског тима, па су потенцијалне награде насловљене на мене лично. Свако може да буде инвеститор, али не може свако да направи принцезу неокласицизма”, каже Митровић.

На једном од тих сајтова пише да су спратови објекта, чији је дизајнер “М Ентеријер”, висине по 6,5 метара. Централни део који се завршава куполом није подељен спратним плочама, већ је формиран јединствени простор. Највиши врх куполе, на коме се налази видиковац, досеже 37 метара.

У 4.000 подземних квадрата налазиће се “радионица, аудио студио, биоскоп, мултифункционална сала намењена спортским активностима, концертима, перформансима, студијском снимању”…

Такође, испод земље је базен повезан са двориштем, фитнес и спа зоне, као кружне стазе за вожњу које повезују све делове објекта под земљом.

„Доле је простор за те хуманитарне балове које планирам да правим ту, за скупљање (новца), пре свега за децу без родитеља и за болесну децу, једно 4-8 пута годишње планирам да правим”, рекао је Митровић за БИРН.