Прочитај ми чланак
(Вечерње Новости)
Волим Србе, а како време одмиче, само су ми још дражи – истиче, у ексклузивном разговору за ”Новости” Француз Пјер-Анри Бинел, осуђен због шпијунаже у корист наше земље, човек који је због Србије жртвовао и своју професионалну каријеру и слободу. Непосредно пред НАТО бомбардовање, као шеф кабинета француског представника при Северноатлантској организацији, генералу Јовану Милановићу доставио је могуће циљеве, због чега га је суд у Паризу осудио на затвор.
* Шта сте радили, у ово време, пре тачно 14 година, док је НАТО бомбардовао Србију?
– Био сам заузет обавезама према Републици! Али, пратио сам развој ситуације и бомбардовање преко ТВ екрана у затворској ћелији. Видео сам све снимке који су били доступни, укључујући погођене циљеве и храбре браниоце на београдским мостовима.
* Како сте ухваћени?
– Било је то веома брзо. Први сусрет с генералом Милановићем сам имао у јулу 1998. Тада се ништа није догодило. Он је затим контактирао са мном почетком октобра и тада сам му доставио информације. Мислим да су га пратили. Наш сусрет је, тако, привукао пажњу. Али, нисам се уопште крио. Нисам имао разлога за то. Већ 10. октобра сам позван у Париз, а 17. сам први пут изведен пред судију.
* Јесте ли имали подршку за свој подухват?
– Урадио сам то потпуно сам. Нико ми није помогао.
ХАРТИЈА, ЛЕГИЈА ЧАСТИ
На зиду у свом стану Пјер-Анри Бинел држи урамљено писмо, једини документ који га везује за Србију.
– Веома сам срећан због тог папира. За мене вреди као Легија части – каже Бинел.
На тој хартији још из априла 2002, ”Унија зелених” је од тадашњих југословенских власти затражила да се Бинелу додели високо државно признање.
Држава Србија се никад није усудила да узврати јавном захвалношћу.
* Мислите ли да сте вашом акцијом спасли животе и добра?
– Не могу да процењујем ефикасност моје акције. Оно што је сигурно, јесте да нисам могао да пустим да се догоди оно што се припремало. То је било монструозно. Морао сам зато да реагујем.
* Јесте ли то радили због хуманизма, или због симпатија према Србима? Да ли бисте исто учинили и за неку другу нацију?
– У почетку, када сам дошао у мировну мисију у Босну и Херцеговину, нисам имао предубеђење. Нисам био за ову или ону страну. Временом, од децембра 1995. до јуна 1996, колико сам тамо боравио, схватио сам да су Срби били једини који су држали реч. Кад би рекли да ће нешто урадити, то би и урадили. Осетио сам блискост с њима. Постао сам, да тако кажем, Србин по срцу. То је, ако хоћете, и део француске традиције. Многи Французи су блиски Србима.
* Јесу ли вас власти оставиле на миру после изласка из затвора?
– Јесу. Променила се власт, променили су се и приоритети. Саркози је имао друге бриге. За све њих, прича о Југославији, Србији и Косову је одавно завршена. Ионако ништа нису разумели.
* Пажњу привлаче ваша писма подршке која шаљете на годишњицу бомбардовања. Шта вас на то наводи?
– Прво писмо сам написао на десету годишњицу криминалне агресије. Послао сам га, јер том приликом нисам могао да дођем у Београд. После тога, сваке године, шаљем, преко моје пријатељице Миле Батај Алечковић, по неколико речи подршке. Радим то, јер остајем солидаран са српским народом.
* Стиче се утисак да је ваша љубав према Србима већа данас, него раније?
– Све је већа! Откривам храбре, вредне, култивисане људе. Постоји, у свему томе, и породична традиција. Један од мојих предака се, са генералом Транијеом, борио у Првом светском рату заједно са Србима. У породици сам увек васпитаван у традицији симпатија према солунцима. А постоји и војна традиција.
НЕ ЖАЛИ ЗБОГ УНИФОРМЕ
Пјер Анри Бинел (61), који је по чину био мајор, осуђен је на три године затвора и две условно зато што је пуковнику Јовану Милановићу, који је касније унапређен у чин генерала, пред бомбардовање доставио могуће циљеве НАТО.
Из затвора је изашао у пролеће 2002. године. Данас живи у предграђу Тулуза и ради као геометар. За неколико месеци ће у пензију. Не жали, каже, што више није војник.
– Много волим моје ново занимање. Доста радим, путујем, пишем. Кад видим шта се сада дешава, уопште ми није жао што више нисам у војсци.
Међународна политика је превише усаглашена с политиком НАТО и САД – каже Бинел.
* Волите народ због ког сте били у затвору?
– Наравно, и нимало не жалим због тога! Од тренутка када сам видео шта се спрема у вези с Косовом, схватио сам да не могу да седим скрштених руку. Из контакта који сам имао с генералом Милановићем закључио сам да је у власти у Београду још било оних који су мислили да их Французи неће бомбардовати. Митеран никада то не би дозволио, али знајући да ће Ширак то учинити, требало је, свим могућим средствима, упозорити Владу у Београду да је претња НАТО била озбиљна. И, да ће Французи учествовати. То сам, између осталог, рекао Милановићу, када смо се срели у октобру. Упозорио сам га да је ситуација врло опасна. Председник Милошевић је то веома лоше примио. Није могао да верује да ће Французи учествовати у бомбардовању. А то се догодило.
* Да ли вам је држава Србија до сада показала било какву захвалност за то што сте учинили?
– Нисам добио медаљу. Али, кад сам посетио Србију, сви су ме изузетно топло примили. Открио сам да ме људи познају. И, то ми веома много значи.
* Имате ли данас контакте са Србима?
– Слабо. Али, срећем их, с времена на време, јер их доста живи у Француској. Кад код неког препознам говор из бивше Југославије, питам га које је националности, а ако се устручава да одговори, кажем му да би ми чинило велико задовољство ако би ми рекао да је Србин. Обично се тада насмеју, а сусрет протекне веома пријатно.
* Је ли, и поред осуде за издају, било симпатија међу вашим колегама за оно што сте урадили?
– Много! Имао сам прилику да сретнем колеге из моје класе на Сен Сиру, који данас раде у француском тајним службама. Рекли су ми да је међу њима отприлике половина била за мене, а друга половина против. Разговарали смо о свему што се догодило. Хтели су да знају читаву причу. Не могу да ме оптуже као издајника, јер ме познају. У последње време, дешава ми се још једна занимљива ствар.
Више пута, војници који у оквиру антитерористичког плана контролишу метро и железничке станице, кад ме препознају, стисну ми руку и честитају ми што сам стао на страну Срба. Постоји јак осећај у том правцу.
* Како објашњавате феномен да многи француски војници и официри, који се врате из мисија у БиХ или на Косову, постају велики пријатељи Срба и Србије?
– Већина које сам видео када су се вратили с Косова, били су згрожени начином на који су се понашали Албанци. Чак је и један Бернар Кушнер, и поред свега, на крају своје мисије рекао да једино Србима може да се верује!
* И поред званичне политике и бомбардовања, може, дакле, да се каже да француско-српско пријатељство и даље опстаје?
– То у сваком случају може да се каже када је реч о Французима који су у току с оним шта се дешава. Али, проблем је у томе што се просечан Француз углавном бави телевизијским програмом и време проводи уз игрице на интернету. Ништа их друго не занима. Али, они који познају прилике у региону, и нарочито ако су тамо радили, стекну мишљење да су Срби људи с којима је најлакше радити, да су стручни, да могу да имају поверења у њих. Сада сви полако тога постају свесни.
* Како видите данашње односе у Европи? Шта нас очекује на континенту?
– ЕУ је била добра идеја, али је потпуно скренула с пута и изгубила полазну вредност. Нема легитимно изабрану централну власт. Заједничка монета јој не доноси корист. Европа више није решење, него проблем.
* Како видите улогу Немачке у актуелној економској кризи, европском уређењу, проблемима на Балкану?
– Немачка има изузетно егоистичну економску концепцију. Истовремено, никада нису заборавили Први и Други светски рат. И даље им као кост у грлу стоји то што је Хитлер у долини Неретве изгубио целу панцир-дивизију. Увек ћу устајати против тога што је НАТО био први који је бомбардовао Београд после нациста. Када се распадала Југославија, Немци су први признали хрватски сепаратизам и држали страну Хрватима. И, остали су на њиховој страни.
