Прочитај ми чланак

Београдске приче: Новинарске анегдоте и глупости

0

KAD-KAFANE-UTIHNU(Вечерње новости)
Из бележнице новинара „Вечерњих новости“: Новинари су путовали авионом само да би се отрезнили, а Власта је бацао Титову слику а затим летео за њом.

Када је Бог стварао свет, у један шешир је ставио цедуље са називима свих будућих професија и заната. Свако је извукао своју цедуљу, па су тако настали лекари, ратари, трговци… али један је човек закаснио и за њега није остао ниједан папирић. Тада Бог рече да свако откине комадић своје цедуљице и да га да несрећнику који је закаснио на расподелу. Када је овај спојио своје комаде, настала је професија – новинар.

Управо новинар „Новости“ Ранко Тодоровић, својевремено је смислио мудру дефиницију нашег битисања: „Живот је као пиво. До пола пена, а од пола – горко!“.

Колико је сати?

Ова прича једна је врста оде и сећања на смицалице које су радили новинари нашег листа, мада је сигурно да их је било и у свим другим редакцијама. Београдски новинари увек су били посебна прича…

Из разумљивих разлога нека имена нећемо помињати, као што је име нашег сјајног покојног колеге који је својевремено био у гадној завади са женом. Како су престали да разговарају, очували су комуникацију искључиво путем порука које су лепили на фрижидер, па је муж знао где му је ручак, а жена где су потрепштине које је овај купио на пијаци.

Наш јунак требало је једног јутра службено да путује у иностранство, и залепио је писамце на фрижидер у којем је упозорио супругу да га буди у шест сати, како не би пропустио авион.

Када се пробудио у пола десет, избезумљен је пришао фрижидеру, као да му је он нешто крив. На њему је писало: „Устај, шест је сати!“

На другој страни, пре неколико деценија у Словенији, тим новинара био је задужен да прати некакав догађај који је трајао данима.

Омашке
Омашке су тек биле сјајне, па су новинари умели да направе поголеме глупости. Тако је, на пример, током поплава у Власотинцу својевремено дописник послао извештај у којем је писало како је „поплавни талас висок шест метара, што значајно отежава кретање пешака по улицама“. У току једног штрајка глађу у једној фабрици, „Новости“ су послале дописника чији извештај никако није стизао. Када су га увече панично позвали из редакције, одговорио је да је задоцнио „јер су га штрајкачи задржали на вечери“.

Како су вечери проводили са словеначким колегама, било је неминовно да ноћи буду „преливене“ великим залихама доброг пића, а јутарњи мамурлук се појављивао као гадна и тешка последица.

У то време су чак и новинари имали пара, па је наш репортер склопио изузетан механизам за трежњење. Наиме, и сада је познато да хирурзи, пилоти и остале бранше које воле да попију, а то не смеју ујутру да покажу, као прву јутарњу церемонију узимају дозе чистог кисеоника.

Елем, тога се сетио и искусни дописник, и све онако мамуран сео је на авион који је из Љубљане летео за Скопље. Тамо је „издрамио“ да му није добро и затражио је маску са кисеоником која је постојала изнад сваког седишта.

Омах по слетању у Скопље узео је карту у супротном смеру и поновио „исти поступак“. Већ по подне је био у Љубљани, потпуно трезан, без мамурлука и чио за нове задатке, а богме и нову посету кафани и „мокрој браћи“.

Један од наших дописника имао је најкраћи брак у историји домаћег новинарства. На дан венчања цело славље било је преливено неумереним дозама пића, али се младожења ипак на време сетио како би ваљало да се посвети брачним обавезама, јер, боже мој, ипак је то прва брачна ноћ. Будући да се све одвијало у једном хотелу, а тамо беше дуг ходник, са сличним собама нанизаним једна до друге, наш затетурани колега бануо је код куме у собу, и не знајући тачно шта ради, почео је да ради управо то.

Недуго затим су кумин муж и невеста згрожени банули у собу и то је, отприлике, био крај овог брака.

ВЛАСТА И ТИТО

Дуго се у „Новостима“ говорило „један је Власта“. Био је то Власта Поповић, легендарни репортер и ватрени љубитељ чашице. Умео је маестрално да напише о свему чега се ухватио, а којечега се „хватао“. Тако је у доба бомбардовања 1999. године извештавао са брода речне морнарице, и те ноћи је упознао капетана који је био велики поклоник „лика и дела“ друга Тита, чију је слику држао на зиду.

А Властиној породици су комунисти одузели много тога, па га Власта баш није волео. У бесу, узео је слику са зида кабине и бацио је у Дунав. У бесу је капетан узео Власту и бацио га за сликом.

Није то било све. Власта је пратио и прве кораке „озбиљног маркетинга“ на овим просторима, па је тако написао причу о посетиоцима приватизованог хотела у једној бањи. Како су новопечени „маркетингаши“ уводили светска правила пословања, тако су свим гостима који су их походили те године послали срдачне новогодишње честитке.

Не лези враже, чешће су их добијале њихове супруге него сами гости, а бањски излет је најчешће био љубавно гнездо за оне који су хтели своје љубавнице да одведу далеко од очију својих супруга. Уследило је безброј „новогодишњих“ развода.

Елегантно и прецизно
Комад је био кандидат и за Гинисову књигу рекорда јер је 35 година непрекидно био председник комисије за избор Златне трубе у Гучи. Са друге стране, многе дипломате су умеле да се збуне на оштре опаске Борислава Комада, мада су, на крају, признавали да је наш новинар у праву. Тако, Комад себи никад није дозволио да напише Бил уместо Вилијем Клинтон, Блера је потписивао са Ентони… На питање које су умели да му поставе људи из дипломатског кора јасно је одговарао: „Нису ми они никакви интимуси да их зовем надимком. Једно је што их не волим, али сасвим друго што сам озбиљан новинар и зовем их правим именом“.

Власта је иначе био посебан љубитељ питбул теријера, за које је говорио да су „настали укрштањем свиње, пацова и крокодила“, а неизмерно је оплакивао затворене београдске кафане.

Како је у Светогорској улици била затворена једна од њих, а на њеном месту је никла банка, Власта се упутио „стазом слонова“ на своје проверено место. Пришао је шалтеру и наручио вињак и малу киселу.

На запрепашћену констатацију „шалтеруше“: „Ово је банка!“, Власта је одушевљено узвратио: „Сјајно! Јуче је било две банке!“.

Управо из тог порива Власта је био и аутор најбоље дефиниције страха од затвореног простора. Према његовом мишљењу, „клаустрофобија је када прилазиш кафани у којој ти дају да пијеш на црту, али се плашиш да је затворена.“

БОРА И „КОМАДИ“
Невиђене су приче легендарног Борислава Комада, човека који је пратио суђење усташким убицама у Шведској, кога су хапсили неколико пута, због неутажене новинарске радозналости, који је ослобађао наше затворенике из турских затвора и дружио се са Гадафијем и легендарном Долорес Ибарури – Ла Пасионаријом.

Када је једна наша девојка из Словеније утамничена у Турској, крајем седамдесетих година (тада смо били иста држава) јер је преносила дрогу, настала је једна од необичних Комадових прича. Девојка је тврдила да јој је намештено, али то јој није помогло.

Комад је у то време одлазио у Истанбул са нашом фудбалском делегацијом, због једне утакмице, а тамо је упознао кћер Кемала Ататурка, на коју је оставио утисак врхунског шармера и професионалца (што је одвајкада и био). Испричао јој је тужну причу о нашој заточеници и замолио за помоћ.

У исто време, у прилог му је ишао несвакидашњи догађај. Тих година је Драган Пантелић, наш репрезентативни голман био највећа европска звезда, бранио је за тим света, али највећи утисак у Турској био је гол који је дао с гола на гол дегажирајући лопту из свог казненог простора. Комад каже да је у турском националном дневнику тај догађај био репризиран чак седам пута!

И, тако, наш новинар вешто поведе и „Пантера Панту“ у Турску и представи га управнику затвора, где је робијала наша несрећна земљакиња. Управник је био толико поносан што је управо у његовој канцеларији Пантелић, да га је два сата молио да му покаже како је „одвалио“ по лопти, а да је потпуно игнорисао све остале који су били присутни.

Укратко, после инсистирања Ататуркове кћери и нагле одобровољености управника затвора, наша Југословенка је ослобођена робије, а Бориславова прича је, у комадима, направила прелеп мозаик.

ПЛАВИ ВОЗ
Када је умро Јосип Броз у Љубљани „плави воз“ је ковчег са његовим телом довезао до Београда, где је и сахрањен. У возу су били само специјални полицајци, гардисти који су стајали поред ковчега и – Борислав Комад!

Новинар је имао елегантан балон-мантил, који су у то време често носили полицајци у цивилу. Ушао је у воз, лежерно, као што би то учинио сваки полицајац, и тако није изазивао никакву сумњу међу онима који су то заиста били. Зато су „Новости“ имале „тешку ексклузиву“ са Титовог последњег путовања.