Место где се налази наш главни град некада давно прекривало је Панонско море. То је било током епохе миоцена, пре више од десет милиона година.

У околини простора где се данас простире Београд постојало је само једно велико острво које је обухватало данашње Авалу и Космај.

– Овде је прво било Панонско море, мореузима повезано са још једним великим морем – Источним Паратетисом – каже професор Слободан Кнежевић са Рударско-геолошког факултета. – Затим су се, током веома дугог временског периода постепено издигли Карпати. Тако је прекинута веза путем мореуза за другим, суседним морем. Истовремено, у простор Панонског мора уливале су се бројне друге слатке воде, постепено га претварајући у слаткасто језеро. У науци је познато као језеро Панон.

Тако су најстарији сегменти Панонског мора данас на Ташмајдану и на Калемегданском рту. Када је дошло до отицања Панонског мора дошло је до постепеног издизања ових делова данашњег Београда. 

ЦИМЕТОВО ДРВО

Посебно интересантан фосил који нам показује наш саговорник је лист циметовог дрвета, стар око 12 милиона година. Пореклом је са брда Варовница изнад Младеновца. Ову биљку је неко нестварно давно време „ухапсило“, „заледило“ и оставило као експонат данашњим студентима професора Кнежевића.

– Прво је образовано острво, односно велики спруд на месту данашњег Ташмајдана – наставља професор Кнежевић. – Ободи су му били на данашњем Калемегдану. У суштини, ту је настало седиментирање, односно таложење унутар залива који су настали око такозваних Авалских острва, како их зове наука.

Тада настају различите врсте стена, у зависности од седиментације. Тако, на пример, на Калемегдану најстарије откривене стене су седименти морског жала, или прастаре „плаже“, како бисмо их данас назвали, судећи по њиховом изгледу. Оне су изграђене од сиво-жутиог песка са многобројним остацима морске фауне, односно животиња које су битисале на планети у то доба.

– Њих су прекрили кречњаци, настали као талог од црвених алги и спрудоносних животиња – наставља професор Кнежевић. – На Калемегдану је најстарији жути песак изнед Митрополитског двора у Доњем граду, односно на падинама на којима се диже данас познати део трврђаве, изнад турског хамама, односно данашње Астрономске опсерваторије. Тај геолошки део стар је око 14,5 милиона година. Он се спушта ка Зоолошком врту, са једне стране, односно, са друге, ка пристаништу, где је уочљив набор који се јасно види испод споменика „Победник“.

Објашњавајући геолошко порекло најстаријих делова Београда, професор Кнежевић се осврће на истражне бушотине, које су стручњаци извели у близини Римског бунара, на заравни у близини „Победника“.

– Првих 10 метара „хода у дубину“ представљају такозвани антропогени нанос, што значи да су део људских руку и спадају у историју. Отприлике првих пет метара представљају турске остатке, у којима сигурно има аустријских, византијских и српских, а у других пет метара ради се о антици. Затим следе природни сегменти. Испод ових десет метара наилазимо на слој од једног метра прашинастог леса насталог током Леденог доба, дакле, старијег од 12.000 година. За њима, када се настави у дубину следе седименти горњег миоцена језера Панон, од сивих лапораца током наредних 20 метара, а испод су спрудни кречњаци које најчешће називамо и ташмајданским, пошто је управо то врста камена који срећемо на Ташмајдану.

СТЕНА ПОД ЗАШТИТОМ

Управо у тренутку када смо писали о геолошкој прошлости Београда, делови Ташмајдана стављени су под контролу стручњака, који су били задужени да је сачувају.

Порозна стена која је сада под скелама је нестабилна, састављена од мешавине камена и земље, са доста глине.

– Овај део Ташмајдана био је под јаким утицајем атмосферских прилика, па је стена знатно окруњена – објаснио нам је Срећко Стефановић, руководилац радова. Наш садашњи посао састоји се од учвршћивања већих камених стена, затим прања и чишћења целе ове површине.

Стефановић је овакве одговорне послове већ радио на најделикатнијим локацијама и објектима у граду, попут Саборне цркве, Шеих-Мустафиног турбета, Техничког факултета, Храма Светог Саве…

– Ово је први пут код нас, а вероватно и у свету, да се ради учвршћивање и конзервација природне стене – наставља Стефановић. – Комплетна обнова и површинско учвршћивање ради се домаћом технологијом, а атести су показали да је поузданија од свих познатих у свету.

ШКОЉКЕ

Током разговора професор Кнежевић понео је и неке експонате, да нам приближи геолошку старост нашег града. Тако је понео две шкољке, једну пронађену на Ташмајдану, стару 14 милиона година, и једну пола милиона година старију, пронађену на Калемегдану.

– Уосталом, и камен од којег је Мештровић направио „Победника“ је лапоровити кречњак – каже професор Кнежевић. – Овај камен се лако теше и од њега се добро гради.

Панонско море, које је за собом оставило ову врсту камена, захватало је северну Србију, простирало се око острва око Авале, а фосилне остатке налазимо и на Кошутњаку и Дедињу. Простирало се до Космаја и мореузима стизало скроз до Крушевца.

ТАШМАЈДАНСКИ КАМЕН

Камен који је код нас познат као ташмајдански потиче из миоцена – бадена. То је време пре око 13,5 до 15 милиона година.

– Ова врста камена позната је и као лајтовачки кречњак, по истом типу који је вађен на падинама планине Лајта у Бечком басену. То говори о месту и величини простора на којем се некада пружало Панонско море. Тај камен настао је у истим уловима у околини Беча и Београда.

Ова врста потоњег грађевинског материјала била је изузетно битна за историју и једног и другог града, јер је Београд по њему добио име. Како објашњава професор Кнежевић, када наши словенски преци стижу овде, виде византијске куле од белог камена и зато га прозивају „Белим градом“.

– Много грађевина направљено је из каменолома на Ташмајдану. Већина данашње Београдске тврђаве изграђена је од њега, као и друге, старе грађевине. Слично је и у Бечу. Од истог камена направљен је Стари дворац, Природњачки музеј и многе друге…

(Вечерње новости)

Oznake: Beograd, Panonsko more, Tašmajdan