Прочитај ми чланак

БЕЧЕЈЦИ АВАНТУРИСТИ Југићем старим 28 година стигли до Монголије!

0

Бечејци "југићем" старим 28 година стигли до Монголије као од шале, а у повратку су морали да прекину авантуру

Два млада Бечејца, Нинослав Трајковић (23) и Ђорђе Илчешин (23), који су се пре више од 40 дана запутили у необичну авантуру до Монголије, успели су у свом подухвату. Храбри Бечејци, пуни авантуристичког духа успели су да са “југићем” старим 28 година стигну до жељене дестинације, до Улан Батора у Монголији. Међутим, саобраћајна незгода на 50 километара до границе са Казахстаном, привремено је обуставила овај авантуристички пут.

Нинослав и Ђорђе верују да ће југић успети да издржи пут назад ка Србији и да ће остварити циљ ове авантуре, а то је помоћ бечејском Центру за напуштене животиње.

За мање од 30 дана младићи су успели да преко Мађарске, Словачке, Пољске, Украјине, Белорусије и Русије стигну до Монголије. На путу до жељене дестинације Бечејци воде и свој дневник под називом “Дневник бечејских Монголаца” у којем детаљно и свакодневно своје пратиоце обавештавају о томе шта им се дешава на путу до Монголије. Тог 28 дана Бечејци су између осталог у свом дневнику забележили:

“Упутили смо се на 50 километара од Улан Батора да посетимо споменик Џингис Кана. Споменик подигнут 2008. је висок 40 метара и направљен је од нерђајућег челика. Састоји се од три спрата и важи за највећи споменик у Монголији. Легенда каже да је пролазећи управо на том месту Џингис нашао златни бич за свог коња. Исто тако легенда каже да управо на оном месту где човек пронађе свој бич на том месту ће имати среће, мир и слободу. Осећали смо се сјајно што смо коначно дошли на ово место и учинили оно што смо планирали – “YЕС, WЕ КХАН. ГЕНГХИС КХАН!”.

Поред знаменитости које су обишли, Ђорђе и Нинослав су посебно одушевљени људима, већином са наших простора који су им се нашли на овом путу:

“Велико хвала Ивану Иванову, човеку који већ 17 година послује на овим просторима. Милоше, Иване, Џеки, Раде, Лазо и Војкане хвала вам до неба на свему! Нисте ни свесни какво сте добро семе засадили у нас, о којем ћемо ми бринути да расте и шири се. Надамо се поновном дружењу ускоро, овог пута ћемо ми бити у улози домаћина. Хвала од срца. Нека вас Бог чува”, пишу у свом дневнику млади авантуристи.

Међутим, оно због чега су Бечејци највише страховали, а то је да ли ће “југић” издржати невероватних 20.000 километара. И баш када је све ишло по плану, а Бечејци се полако припремали за назад, десила се незгода. На 50 километара до границе са Казахстаном.

„Уз музику и причу о којекаквим глупостима које ћемо радити у Србији кад се вратимо, километри растојања су се само смањивали. На путу где је ограничење 80 километара на час, пут је био одличан, ја сам се налазио иза управљача возила и возио сам 75 километара на час. Испред себе запажам једну велику рупу и деловањем на волан избегавам исту, међутим након те рупе налазиле су се још две и то веће од претходне. Под пуним теретом и са Yугом нисам успео тако брзо да намотам и буквално смо заронили у другу рупу. Кровни носач пуца на држачима и виси, ауспух се дели на два дела, а задњи точкови бивају блокирани и слећемо са пута. Већ при апсолутном заустављању, убрзо питам Ђолета да ли је добро. Видевши да се држи за руку али говори да је добро, схватио сам да је повређен, али ништа страшно. Погледао сам на ретровизор и видео сам да ми крвари нос. С обзиром колики је, није ретка ствар. Све остало је с нама било у реду“, описао је Нинослав у дневнику незгоду која их је задесила.

Бечејци сада чекају да им мајстор Виктор оправи југића и да ће ускоро кренути натраг за Србију.