Прочитај ми чланак

ББЦ: Осман и Аднан су прешли хиљаде километара и желе да остану у Србији

0

Он има 33 године и последње четири живи у Београду. Има девојку са којом би да се венча, али му српски закон то не дозвољава.

Закон му не дозвољава ни да добије азил у Србији – јер су га без његовог знања регистровали као тражиоца азила у Црној Гори. Пре четири године. Толико трају и његови покушаји да овај статус добије у Србији.

Он је Осман Мустафа из Сирије.

Родни Алепо је са породицом напустио 2011. Тада су сви отишли у Либан. Осман је убрзо одлучио да крене даље и од те 2012. године, када је из Либана прешао у Турску, није видео родитеље, сестре и браћу.

Није видео ни родни град или макар оно што је од њега остало, али је, каже за ББЦ на српском, сличне сцене доживео на дугом путу од куће до Србије.

Тај пут био је дуг неколико хиљада километара и неколико хиљада евра. Прешао га је уз бројне кријумчаре, са људима који су попут њега бежали од рата.

Ишао је чамцима, аутомобилима, комбијима, Албанију прешао пешке.

За 33 године, много пута је видео свој крај, прича Осман..

Након дугог пута од Турске, преко Грчке, неколико безуспешних покушаја уласка у Македонију, преласка Албаније и Црне Горе, у Србију је стигао 2014. године.

Тада је планирао овде и да остане, али пошто је покушао да аплицира за азил те године и пет месеци није добио никакав одговор, одлучио је да иде даље, ка Европи.

Ухапшен је приликом уласка у Мађарску и у затвору у тој земљи провео 23 дана, током којих је, како каже, прошао кроз пакао.

Вратио се затим у Србију и решио ту и да остане.

Прешао је Албанију пешке

Присећа се пута од Сирије до Србије и каже да је одлука да крене преко Албаније и Црне Горе, након три безуспешна покушаја преласка из Грчке у Македонију, била једна од погрешних. Последице трпи и данас.

На пут ка Албанији кренуо је са двадесетак људи.

„Ходали смо читав један дан и онда су у току ноћи дошли људи с маскама и почели да пуцају у нас.

У том тренутку сам се сетио Сирије и помислио да сам у Алепу. Такве ствари се тамо дешавају, али током дана. А тада је била ноћ“, прича Осман.

„Почео сам да трчим. Трчао сам дуго, ни сам не знам колико и како, одакле ми снаге. Трчао сам у недоглед и у непознатом правцу.“

Када се пробудио, лежао је на земљи без представе где се налази.

„Био сам сам. Нисам знао у ком правцу да идем. Нисам имао хране. Падала је киша и било је хладно.

Био сам изгубљен ту четири дана. Ходао сам около, враћао се, нисам знао где сам.

За та четири дана сам чуо дрвеће како међусобно разговара, како се помера испред мене. Помислио сам да сам мртав. Пио сам кишницу, нисам јео ништа. Само сам желео да преживим и видим шта је крај“, присећа се Осман проласка кроз Албанију.

Каже да је много пута видео свој крај, али да су та четири дана за њега била пакао. И даље узима терапију.

„Касније сам сазнао да сам био у Албанији, али далеко од границе и цивилизације. У сред ничега.

Четвртог дана сам сео испод дрвета и помислио – или ћу пасти овде или ће ме неко наћи. Седео сам ту дуго и када је почео да пада мрак, чуо сам људе. Било их је више од 200.

Помислио сам да ми се можда само причињавају, али сам скочио и отрчао и, да – били су то људи. Неки су се уплашили, јер сам заиста изгледао застрашујуће. Неки су ми пришли и почели да причају са мном, питали су ме да ли сам гладан или жедан. Нисам могао да им одговорим, јер нисам могао да причам.

Дали су ми храну и воду и након три сата смо кренули даље.“

Кроз Албанију су до Црне Горе ходали 98 сати.

У Црној Гори му се, мада то није знао, догодио проблем због кога ни данас не може да добије азил у Србији.

„У подгоричкој полицији смо добили некакве папире на црногорском језику, али нису нам рекли о чему је заправо реч.

Тамо сам остао шест дана и кренуо ка Србији. Тек сам ту схватио да је заправо то била апликација за азил у Црној Гори и да ћу имати проблема“, прича Осман.

Данас помало говори српски језик, а овде је научио и енглески.

Ради као преводилац за неколико невладиних организација које помажу избеглицама, али помоћ која је њему најпотребнија још није добио.

Недавно је писао и кабинету председника републике.

Осман је у Србију стигао 2014, сада је крај 2018. и његова агонија и даље траје.

Како изгледа азил у Србији?

Од када је почела избегличка криза 2015. године, Србија је постала транзитна земља ка државама западне Европе. Пошто су границе ЕУ у међувремену затворене и многи су остали без сна о бољем животу негде у Европи, нек избеглица одлучио је да азил затражи у Србији.

Од почетка 2018. године до краја октобра, 6.858 људи изразило је намеру да тражи азил у Републици Србији, подаци су које је ББЦ-ју на српском доставило Министарство унутрашњих послова.

Азилни поступак може да траје и неколико година и на крају њега у Србији је могуће добити две врсте заштите – избегличку и субсидијарну.

Избегличка заштита додељује се у случају да је тражиоцу азила живот у његовој земљи угрожен због прогона по основу вере, расе, етничке припадности, припадности политичкој групи или некој другој друштвеној групи.

Субсидијарна заштита додељује се у случају када би по повратку у своју државу тражилац азила био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању, или би његов живот, безбедност или слобода били угрожени насиљем, оружаним сукобима или масовним кршењем људских права у нејговој земљи.

Број додељених уточишта у Србији у току 2018. године је девет, док је број додељених субсидијарних заштита шест за 14 лица.

Истовремено је одбијено 18 захтева за 20 особа, број одбачених захтева је 34 за 44 лица, док је број обустављених захтева 116 за 158 особа.

Кратак преглед процеса азила у Србији:

Изражавање намера за азил
Подношење захтева за азил
Саслушање
Одлука Одсека за азил
Азил је признат / Азил је одбијен
Интеграција / Жалба Комисији за азил (у случају одбијања)
Одлука Комисије за азил
Азил признат / Азил обијен
Тужба Управном суду у случају да је азил одбијен
Одлука Управног суда
Азил је признат / Азил је одбијен
Интеграција / Напуштање Србије (у случају одбијања)
За разлику од Османа, који се годинама бори да започне овај процес, Мохамад Аднан Кан је добио субсидијарну заштиту.

Он има 26 година, по занимању је психолог на привременом раду са различитим организацијама за избеглице у Србији.

Из Пакистана је отишао са 23 године, бежећи од талибана.

Иако му првобитни план није био такав, одлучио је да остане у Србији.

Ни његов пут кроз азилни поступак није био лак.

Изразио је намеру за азил убрзо по доласку у Србију, али како за ББЦ на српском каже, његовог имена на листама за то није било.

„Рекли су ми да нисам на листи, да не могу да ураде ништа, да не могу да ми закажу интервју“, прича Аднан.

У кампу у Прешеву је тада било више од хиљаду избеглица, а он је био једини који је говорио већину њихових језика.

Сумња да је то био и разлог за одуговлачење поступка.

„Мислим да ме није било на листи зато што сам био једина особа која је у кампу говорила све језике, па сам могао да им помажем око споразумевања. Нису желели да ме пусте да идем из кампа, већ да ме задрже да им помажем волонтерски. Једино то ми пада на памет.“

Због тога што га није било ни у једној бази, и процес је потрајао.

„На крају сам успео да аплицирам, али људи који су у камп стигли кад и ја имали су други интервју, а ја први.

Имао сам два интервјуа и добио једногодишњу субсидијарну заштиту 26. јула ове године“, прича Аднан.

Не зна шта ће даље бити, али му је адвокат рекао да ће највероватније након тих годину дана добити поново једногодишњу субсидијарну заштиту.

И он је, баш као и Осман, у међувремену почео да учи српски и ради као преводилац.

Најпре је волонтирао, а од јуна 2017. званично ради за организацију Индиго.

Камп у Прешеву је у међувремену затворен, па сада помаже и у камповима у Бујановцу, Врању и Пироту, институту у Нишу, суду у Врању, полицији у Бујановцу, Врању, Прешеву, и у болницама где се лече избеглице.

У Пакистану су му остали мајка, сестра и тројица браће. Оца су му убили талибани или неко повезан са њима, верује он.

Од талибана је и он побегао и након неколико покушаја да легално напусти земљу, на крају је морао да крене илегалним путем.

„Покушао сам прво да идем у војску, прошао тестове и све положио, али су ми рекли да не могу да ме регрутују зато што долазим из подручја које је у опасности.

Затим сам покушао да одем легално у неку европску земљу – преко студентске визе. Аплицирао сам за Холандију, приложио све што је потребно, али нису ми одобрили визу.

Сви легални начини ми нису успели. Мајка ми је рекла да жели да будем близу ње, али да је боље да одем било где где ћу бити безбедам, него да останем па да гледа како ме убијају пред њеним очима“, прича Аднан.

Екстремисти су долазили неколико пута у његов дом, како би тражили од његове браће и њега да им се придруже.

„Уколико не желите да им се придружите, траже вам новац. Срећом, ми смо богата породица.

Аднанова породица била би у опасности уколико би се у Пакистану сазнало да је он жив
Платили смо за двојицу старије браће. Када су дошли по мене, питали смо да платимо, али нису прихватили и рекли су да њихов шеф поручује да морам да им се придружим.

Питали смо и да платимо дупли износ, шеф је и то одбио. Када су се трећи пут вратили по мене рекли су да је ово последњи пут да долазе и да ће ме, ако и сада одбијем, наћи и убити и да неће бити прилике да дођем и кажем им да желим да се придружим.

Нису ме желели за борбу, већ због тога што знам много тога да радим“, прича Аднан.

Каже да је побегао – како би остао жив. Неколико пута на путу од Пакистана до Србије живот му је био у опасности.

Преживео је кријмчаре, полицију, пролазак преко минског поља, живео је без хране и воде.

Сада живи у Врању и каже да је срећан.

Ипак, уколико би се сазнало да је жив, ако би се његове фотографије, глас или видео клип појавили на интернету, његова породица би била у опасности.

„Када би се то догодило, талибани би их побили“, додаје Аднан.

Због тога смо га уместо фотографије замолили да нам нацрта свој портрет.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!