Pročitaj mi članakSer Tom Trubridž o svom pretku, čuvenom britanskom oficiru koji je branio Beograd, odnosima Srbije i Britanije nekad i sad, svojoj slavnoj porodici.
Мој предак адмирал сер Ернест Трубриџ волео је Србе и дивио им се. Свим својим ратничким знањем и утицајем помагао је српској војсци у одбрани Београда 1915, а помагао је и новорођеној Југославији све до краја свог живота, 1926. године. Он је Енглез са највишим српским одликовањима. Носилац је Ордена Карађорђеве звезде другог степена, Ордена белог орла прве класе за војне и Ордена белог орла прве класе за цивилне заслуге. Добио је и Карађорђеве звезде треће и четврте класе, као и медаљу за заслуге у повлачењу српске војске преко Албаније.
Овако, ексклузивно за „Новости“, говори сер Том Трубриџ, банкар из Лондона, потомак адмирала који је командовао савезничком мисијом у Србији од фебруара 1915, а потом формирао Српску ратну речну флотилу и био до 1923. године председник новоосноване Дунавске комисије.
Сер Том Трубриџ додаје да је Орден Карађорђеве звезде другог степена којим је његовог прадеду 1. децембра 1918. године одликовао престолонаследник Александар лично, бисер породичне ризнице, будући да му је Александар дао своје одликовање које је носио на грудима.
– Уручивање Ордена Карађорђеве звезде другог степена, највишег српског војног одликовања, сер Ернест је посебно описао у свом дневнику. Према тим страницама његових сећања, 1. децембра 1918, после велике свечаности обележавања Дана ослобођења Београда и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на вечери на којој је било свега петоро људи, Александар је из џепа извадио стару, деформисану кутију са својим орденом, који су до тада оквасиле многе ратне кише и снегови. Извинио се јер одликовање није баш „најсјајније“ и дао га је њему. У ризници његових британских, јапанских, румунских, италијанских, чешких, француских медаља, ова је најсјајнија.
* У српској историографији није познато да је адмирал Трубриџ водио дневнике о том времену.
– Они се од осамдесетих налазе у Војном музеју „Империјал“ у Лондону, где их је однела моја бака. Прочитао сам део дневника и нарочито ме фасцинирају странице о његовим признањима за заслуге. Сер Ернест, како је то записао у дневнику, био је поносан јер је заслужио признање које је 1915. добио прво војвода Путник, а после њега војводе Степановић и Бојовић. Славни војвода Мишић, примера ради, имао је одликовање тек трећег степена.
* Трубриџ је упамћен и као официр који је критиковао Србе.
– Нисам прочитао све странице дневника, али је потпуно очигледно да је он био у врло присним односима и са краљем и са престолонаследником. Уосталом, са њима се раме уз раме борио у одбрани Београда, а после су заједно прелазили Албанију. Александар је лично тражио од команде Антанте да адмирал остане уз Србе и од 1916. године ,што је он и учинио служећи до 1921. Адмирал Трубриџ је био усхићен настанком Југославије сматрајући да су Срби заслужили награду за своје патње у Првом рату.
* Адмирал је критички говорио о гордости Александра: „Срби су неподношљиви када им иде добро и у стању сам да их трпим само када су у депресији.“
Поводом 160 година од успостављања дипломатских односа Србије и Велике Британије (мај 2017), РТС снима документарни филм о енглеском адмиралу и племићу који је са Србима делио добро и зло од 1915. године. Очекује се и штампање књиге дневника једног од најчувенијих британских адмирала који је писао служећи Србији и силама Антанте у Првом рату.
– Сигурно је да је прадеда дао велики допринос Србији током и после Великог рата. И филм који се ради и овај разговор треба да нас све подсети на то колико су две земље заједно радиле и колико су биле на истој страни, иако је то било пре 100 година.
* Колико Трубриџовима значе српска признања будући да титулу „господари мора“ носе још од почетка 18. века?
– Први сам Трубриџ после седам генерација који није служио у Краљевској морнарици. Први Трубриџ адмирал и баронет је адмирал сер Томас, који је био заповедник у флоти код лорда Нелсона током Наполеонових ратова. Његов син контраадмирал сер Едвард Томас Трубриџ (Други баронет) борио се против Американаца од 1812.до 1815.
Он је имао два сина (пуковника сер Томаса Трубриџ трећег барона, који се борио у Кримском рату, и капетана Едварда Норвича Трубриџ, који се борио против Кинеза у првом Англо-кинеском рату 1840). Адмирал Ернест је млађи син трећег барона, а његов син је био вицеадмирал сер Том Над Трубриџ, који је постао пети „господар мора“ за време Другог светског рата. Командовао је флотом у искрцавању на Сицилију.
Мој отац Петар Трубриџ је био командант, који се борио у Кореји од 1950. до 1953. године. Историја наше породице, дневници и писма о историјским догађањима налазе се у Националном поморском музеју и сви се третирају равноправно.
* Како вам се допао Београд када сте га недавно посетили?
– Уживао сам, схватио сам да су Срби веома гостољубив народ, који спрема одличну храну и пића. Посебно сам почаствован интересовањем високих официра српске војске за овај део заједничке историје. Мој општи утисак о Србима је да су отпорни, жилави, да имају смисао за хумор, а да су уз то и гостољубиви и поносни на своју историју и земљу.
ПОЧАСНО ИЗГНАНСТВО
Како је то приметио руски посланик у Србији гроф Трубецки, Трубриџ се 1915. у Србији нашао у „почасном изгнанству“. Наиме, он је у првим данима рата био командант дела енглеске флоте која је требало да заустави немачке ратне бродове предвођене крстарицом „Гебен“ да уђу у Босфор и прикључе се Турској. Није то учинио због контрадикторних наређења из Лондона и Черчил га је послао на војни суд где је ослобођен.
Када је Србија тражила помоћ због отпора на рекама, стигао је у Београд.
БЕОГРАЂАНИ КЛИЦАЛИ ЕНГЛЕСКИМ ВОЈНИЦИМА
Трубриџ је стигао у Београд крајем фебруара 1915. године, заједно са осам тешких топова, минама и торпедима. Долазак адмирала и искрцавање топова на топчидерској железничкој станици описао је српски војник Михаило Каракашевић, који је касније постао део британско-српске артиљеријске посаде:
Трубриџ и његови сарадници су одмах почели да размишљају не само о томе како да Београд одбране, већ и како да изврше препад на противничку морнарицу, усидрену у Земуну. Са Малте им је транспортована шалупа (мали брод) способна да испаљује торпеда. У априлу, изведен је напад на земунску луку. По мраку, погођена је само макета аустроугарског монитора. Ипак, тај догађај је био од великог значаја за морал српске војске у Београду.
