Прочитај ми чланакКо је и по чијем налогу пребио Гојка Раичевића и зашто се овај случај заташкава?
АПЕЛ НОВИНАРА, ПРЕДСТАВНИКА НЕВЛАДИНОГ СЕКТОРА И ДРУШТВЕНО ОДГОВОРНИХ ПОЈЕДИНАЦА
Ко је и по чијем налогу пребио Гојка Раичевића и зашто се овај случај заташкава?
На радном задатку, док је у складу са правилима професије извештавао са протеста опозиције у Црној Гори 17. и 24. октобра прошле године, без повода и адекватног разлога, па самим тим мимо правила службе, маскирани службеници полиције напали су уредника ИН4С и председника црногорског мировног покрета „Не у рат, не у НАТО“ Гојка Раичевића у три одвојене ситуације, задавши му више удараца, а од последица овог батињања он и данас трпи здравствене последице.
Наша је људска и грађанска дужност не само да Вас упозоримо како случајеви бруталног пребијања уредника ИН4С Гојка Раичевића од стране маскираних полицајаца, од којих је један притом и видео документован, нису до краја истражени, већ и да је сам процес опструисан и ометан од стране црногорских власти.
После ових напада, огласила су се новинарска удружења и синдикати, а након њихових реакција и осуда јавности, читав случај нашао се и на сајту Савета Европе, где је угроженост Гојка Раичевића процењена „степеном 1“, што представља највиши ниво. Ипак, званична Црна Гора до данашњег дана није предузела никакве конкретне кораке и мере у решавању случаја.
Иако се на снимку јасно види регистрациона ознака аутомобилског возила из којег излази полицајац и удара Раичевића, починиоци нису кажњени, а у одговорима Владе Црне Горе који је доставила Савету Европе, односно Министарства унутрашњих послова на посланичко питање, изнет је низ безочних лажи, као и јефтиних, безобразних и провидних манипулација. Више је него очигледно да ти „одговори“ не представљају ништа друго него покушај фабриковања истине, и то искључиво оне истине која одговора црногорском режиму, а притом гази и одбацује чињенице и елементарну логику.
У одговору црногорском парламенту, црногорска полиција наводи да је Раичевић те вечери пружао физички отпор полицији и да је, цитирамо, „хтио да прође кроз кордон полицијских службеника, на начин што их је хватао за рукаве униформе“, због чега је уследила физичка интервенција. Од свих изнетих лажи, ова је најбруталнија, поготовк кад се зна да је цели случај сниман и доступан на Јутјубу. Осим тога, поставља се питање на основу чега су изнете ове неистине које је потписао директор црногорске полиције Славко Стојановић, када у званичном записнику, пред судом, у изјави полицајаца експлицитно пише да нису били нападнути или на који други начин омаловажавани од стране Раичевића.
Такође, потпуна је неистина изнета и у одговору Савету Европе, који су се црногорски званичници удостојили да пошаљу чак три месеца пошто се та институција огласила о овом случају, где се наводи да Раичевић није ухапшен, него је у својству грађанина био на информативном разговору, после чега је пуштен.
Постављамо питање да ли је црногорска власт сматра да је у њеној визији правне државе, закону одговорне полиције и на крају крајева, демократије , уобичајена пракса да грађанин са информативног разговора изађе са вишеструким повредама и да ли је пракса да се грађанину на информативном разговору одузимају телефон, новчаник и сва друга лична документа? Да ли је у складу са вредностима за које се црногорска власт залаже да грађанин са информативног разговора буде пребачен у клинички центар возилом полиције, као што је то било у случају Гојка Раичевића?
Колико контрадикторности има у немуштој одбрани власти и покушају заташкивања, потврђују изјаве црногорског премијера, заменика и министра унутрашњих полиција непосредно после догађаја, када су хорски и у више наврата тврдили да није пребијен новинар, већ организатор протеста. Можда зато Савету Европе не признају да су претукли новинара, јер га у својој жестоко искривљеној верзији истине тумаче другачије?
Бахат став црногорских моћника у државним фотељама, који се жаргонски може тумачити као „Када бијемо новинаре (организаторе протеста), бијемо их по закону“, мора добити најоштрију и најширу друштвену осуду, али и правни и дисцплински ваљан епилог – све друго вишеструко је опасно и штетно за Црну Гору и њене грађане.
Уколико остане на томе да нико није крив за пребијање Раичевића, да не постоји објективна одговорност ни самих извршилаца, ни налогодаваца ни врха полиције, па иако се уважи идеја власти да Раичевића нико никада није ни тукао, онда се уреднику ИН4С легитимно ставља мета на чело и сваки наредни напад на њега због оштрог пера и борбе за праведније и боље друштво у Црној Гори, потпуно је легалан, легитиман и оправдан.
И остали објективни новинари, неистомишљеници режима и слободномислећи људи, постају тако мете, којима се може десити да службеник полиције са фантомком на глави изађе из аутомобила, мучки их изудара, а онда се врати у тај аутомобил и настави даље, као да ништа није било, а да власт то или негира или, још горе и поразније, али и очекиваније – аминује. Таква атмосфера, сложићете се, не приличи друштву које је демократско или би то хтело да буде, или се пак, таквим представља.
Пошто је недвосимслено јасно и утврђено да су у овом случају грубо прекршени домаћи закони и међународни кодекси о третману новинара, желимо овим путем да информишемо јавност Црне Горе како не би насела на још једну бахату лаж, онемогућимо црногорску власт да изманипулише Савет Европе као једну од најозбиљнијих европских институција, али истовремено и захтевамо реакцију црногорске полиције у решавању овог случаја.
Надамо се да ће, за разлику од претходника, Горан Даниловић као новоизабрани министар полиције, показати одговорност и преданост свом ресорном послу и да ће овај случај, коначно, зарад добробити Црне Горе, права и правде, завршити на листи приоритета, а не у фиоци као што се то до сада дешавало.
Новинарска удружења и синдикати новинара у Црној Гори и Србији и раније су била колегијални и реаговала поводом оркестриране кампање и физичких насртаја на Гојка Раичевића, а поучени тим искуством, сигурни смо да ће представници еснафа и овај пут, још агилније и одлучније стати у заштиту права новинара и рећи „не“ насиљу над представницима медија.
Томислав Ловрековић, новинар
Александар Вељић, писац, историчар и председник меморијалног центра „Холокауст“
Александар Савановић, новинар „Дневника“ и повереник НУНС-а за Нови Сад
Александар Протић, продуцент и уметник
Андреј Фајгељ, независни интелектуалац и политички активиста
Ана Радмиловић, књижевница и колумнисткиња
Ања Маљковић, новинарка Радио „Сигнала“
Боривоје Рашуо, књижевник и песник
Бранимир Ђокић, новинар „Франфуртских вести“
Бранко Радун, политички аналитичар
Будимир Ничић, уредник емисије „Слободно српски“
Владимир Добросављевић, политички консултант
Влада Арсић, колумниста и писац
Вања Војиновић, уредница радио „Сигнала“
Гордана Ивковић, новинарка
Дано Јукић, политички активиста
Дарко Димитријевић, главни и одговорни уредник радио „Гораждевца“
Дејан Златановић, уредник „Србин инфо“
Драгана Трифковић, новинарка и директорка Центра за геостратешка истраживања
Драгана Зечевић, новинарка „Вечерњих новости“
Драгослав Љубичановић, адвокат
Драгомир Анђелковић, политички аналитичар
Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли“
Ђорђе Дмитровић, дописник више листова из Словачке
Ержебет Марјанов, новинарка „Дневника“
Жељко Ђајић, уредник „Космопола“
Иван Максимовић, новинар
Илија Вуксановић, новинар „Србин.инфо“
Игор Маринковић, уредник портала „Правда“
Јелена Петковић, новинарка „Франкфурстких Вести“
Ласло Парацки, новинар
Љубинка Рачић, новинарка портала „Телеграф“
Маријана Лаиновић, уредница информативног програма Радио телевизије Војводине
Марко Прелевић, уредник „Недељника“
Милан Јовановић, новинар „Франфуртских вести“
Милена Вујовић, уредница „РТС-а“
Михаило Меденица, новинар и колумниста
Миша Ђурковић, политички аналитичар
Милан Маленовић, заменик уредника „Таблоида“
Милан Миленковић, уредник радија „Снага народа“
Мирољуб Мијушковић, новинар „Политике“ и бивши главни и одговорни уредник „Дневника“
Младен Радуловић, уредник портала „Курир“
Освалд Томовић, уредник „Конкретно.рс“
Предраг Поповић, новинар, писац и последњи уредник дневног листа „Правда“
Саша Секулић, бивши уредник радио „Грачанице“
Синиша Костић, новинар „НС Репортера“
Слободан Јовановић, уредник „Медиагроуп021“ и добитник Новембарске повеље града Новог Сада
Слађана Стојановић, новинарка „Курира“
Слободан Владушић, писац и независни интелектуалац
Стевица Деђански, председник „Центра за развој међународне сарадње“
Срђан Фуртула, издавач и политички активиста
Теша Тешановић, уредник емисије „Балкан инфо“
