Ruski predsednik Vladimir Putin pozvao je svog srpskog kolegu Aleksandra Vučića, sa kojim nije komunicirao skoro tri godine, na samit BRICS-a u Kazanu. Na dnevnom redu je produženje ugovora o gasu, što je izuzetno korisno za Srbe, a možda i nešto više.

Вучићу ће бити тешко да одбије ову понуду о чему се још није изјаснио, пише колумниста више руских медија Дмитриј Бавирин у тексту за новине „Взгляд“.

Јавни позиви страним лидерима да посете Русију у одсуству нису прихваћени у руској дипломатској пракси.

Распореди највиших функционера су компликовани, не може се све унапред испланирати, а за евентуални поремец́ај нико не жели да се објашњава, па се позиви обично расписују када су сви детаљи вец́ договорени затвореним каналима.

Међутим, управо такав позив – у одсуству и у јавности – председник Србије Александар Вучић добио је од руског председника Владимира Путина, након чега је ‘узео времена’ за размишљање. И он ће, пише Бавирин, размишљати више од месец дана.

„Поздравите председника Вучића. Чекамо га на догађајима у оквиру састанка лидера БРИЦС-а у Казану“, рекао је шеф руске државе потпредседнику владе Србије Александру Вулину, са којим се састао на маргинама Источног економског форума.

„Послали смо му предлог. Надам се да ц́е господин председник то искористити“, додао је Владимир Путин.

Тако се председник Србије нашао у ситуацији која се популарно описује изреком „Хоц́у али ми мајка не да“, где је „мајка“ колективни Запад и лично глава Европске комисије, Урсула фон дер Лајен.

То није случајност, али није ни свађа, већ последица политичког хода по жици Вучића, који је маневрирао између два и по пожара – Москве и Брисела – ове две и по године (а заправо и много дуже).

Из једног важног разлога, он не може да се свађа са Русијом, из других, не мање важних разлога, са Европском унијом, а оно што је раније било лако комбиновати, сада не могу да комбинују ни тако талентовани ‘ходачи по жици’ као што је Вучић. Али он покушава.

Када га западни политичари или новинари криве за блиске односе са Русијом, Вучић диже руке и подсећа да није разговарао са Путином „од почетка великих непријатељстава“.

Када се унутар Србије поставља ово питање да ли је ова ситуација нормална, пошто Русија много значи Србији, Вучиц́ каже да на тај начин Путин покушава да заштити Србију од нових насртаја и притисака са Запада, и онда уздахне и каже: ‘није нам сада лако’.

Ове две и по године Вучиц́ је држао контакт са Москвом преко Александра Вулина, човеком који је неформални лидер „руске странке“ у Влади Србије, и чија је оставка међу редовним захтевима Запада Вучиц́у.

У његовој судбини у потпуности се огледа тактика председника Србије када је „и ваш и наш“: Вучиц́ премешта Вулина са функције на функцију (он је био министар одбране, био је на челу обавештајне службе, а сада је потпредседник Владе) али га се не одриче и држи га себи близу.

С једне стране, руски председник се побринуо да Вучиц́ева хипотетичка посета Русији буде политички пријатна за српског лидера, да има озбиљне разлоге и да ни на који начин не умањи српску неутралност.

Формално, повод за разговор двојице председника је уговор о снабдевању гасом, који, иако дугорочан, ипак истиче у марту.

Када је потписан, Срби су добили „братске“ попусте (јефтинији гас се продаје само Белорусији), веома су се обрадовали овом уговору. Сада имају прилику да га продуже.

Истовремено, ово није само посета Русији ради сусрета са председником, то је позив да учествује на самиту БРИКС који сада чини 45,2 одсто светске популације и 34 одсто територије.

Лидери земаља које су много богатије, многољудније и утицајније од Србије не крију жељу да тамо стигну (и на самит и у БРИКС), али је председник Србије тај који позив добија буквално из „старог пријатељства“, мада се не може искључити да је Кина, која постепено постаје најзначајнији српски инвеститор, учествовала у овој иницијативи, пише Бавирин.

Пекинг има своје и прилично значајне планове за Србију као „тачку ослонца“ у Европи јер додатно преплављује континент својом робом.

С друге стране, околности Вучиц́евог позива и многе пратец́е околности нису оставиле прилику председнику Србије да тихо, без скандала, одбије посету Казању.

Ако сада одбије позив, скандал је неизбежан, а нец́е бити чак ни скандал између Москве и Београда, вец́ унутар Србије.

Цене гаса, везе са Русијом, кинеска помоц́, самит на трец́ини земаљске кугле – све то је превише значајно за Србе да би Вучић могао да избегне критику због игнорисања свега овога.

Можда се заиста одлучи да одбије, јер за Брисел и Вашингтон се превише тога поклопило на једном месту. Они су одлучно против тога да политичари из зоне утицаја Запада посећују Русију и састају се са Путином.

Тамо је забрањена сама идеја куповине гаса од Русије и продужавања уговора с њом табу. Тамо, заправо, на цео БРИКС гледају као на међувладину организацију с прикривеним непријатељством и верују да ц́е 45,2 одсто становништва планете лоше ствари научити младе европске демократије (Србија, Јерменија итд.).

Искрено говорец́и, у Бриселу има разлога за забринутост. Русија и Кина су, из различитих разлога и у различитим облицима, заинтересоване за Србију због њеног географског положаја и налазишта литијума, што значи да је БРИКС заинтересован за њу, којој би нова чланица из Европе имала користи за регионалну равнотежу и претензије на инклузивност.

Можда се иза предлога Владимира Путина да се о ценама гаса разговара не било где, вец́ на самиту БРИКС-а, крије много више – чак и алтернативни геополитички избор Београда, ако Запад настави (и наставиц́е) да држи Србију у сенци, без позивања у ЕУ, а још мање у Г7 (као алтернативу којој се сматра „деветка“ БРИКС-а).

Тога се можда Вучиц́ највише плаши, јер подразумева потпуно историјски избор, односно са последицама које не подразумевају даље балансирање по низу питања.

Како год било, председник Србије је узео паузу „да размисли“ и ова пауза ц́е бити непристојно дуга. Захваљујуц́и се на позиву у Казањ, Вучиц́ се осврнуо на „заказане важне госте из иностранства“, обец́авши да ц́е коначну одлуку донети „десетог октобра“, односно у последњем тренутку, буквално уочи самита, који ц́е одржати од 23. до 24. октобра.

Највероватније ц́е Срби много времена потрошити не на размишљање, вец́ на ценкање са Западом.

Али месец дана је тако кратак период, јер говоримо о томе да ц́е „непотопиви“ Вучиц́ морати или да надмаши себе или да ипак направи неку врсту избора, који је тако талентовано и дуго избегнуто време.

Oznake: Aleksandar Vučić, Vladimir Putin, Dmitri Bavirin