Прочитај ми чланак

Афере власти: Завера ћутања, од Крушика до Панчићевог врха

0

Четворогодишњи мандат владе коју је на почетку после најдужег експозеа у историји српског парламентаризма преузео на управљање Алесландар Вучић, да би га после само годину дана пошто је отишао на председничку функцију заменила Ана Брнабић, остаће упамћена по бројним аферама, које ни до данас нису добиле свој еплиог. Афере су се низале једна за другом, али главни актери су остали нетакнути, а тужилаштва и судови неми.

Интересантно је да бројне афере које се везују за део министара актуелне спрске владе, упркос бурним прозивкама и медијској прашни која се дигла у јавности, нису успеле да их уздрмају нити да их натерају да се помере из фотеља у које су сели. Истина, у таблоидима блиским власти једно време појавио се низ текстова у којима се спомињала наводна реконструкција владе, јер је председник незадовољан радом тих министара. Осим буке да ће бити смењени није било ништа, а афере су се само гомилале.

Ипак пошто је листа подугачка сконцентрисамћемо се на оне које су се догодиле у последње две године – од афере “Куршик”, преко “Јовањице”, “лажних диплома” и “мини хидроелектрана”…

Да ли ће и њихови актери поново заузети важна места у српској влади после завршетка избора 21. јуна или ће уследити њихова смена остаје да се види.

“Афера Крушик”

БИРН је још у новембру 2018. године објавио да је Бранко Стефановић отац министра полиције Небојше Стефановића, као представник компаније ГИМ из Београда, посредовао између Крушика и купаца оружја из Саудијске Арабије. Након тога је на специјализованом порталу „Армс Wатцх“ објављено да је ГИМ куповао оружје по повлашћеним ценама у односу на државну компанију СДПР. Ову причу је демантовало руководство Крушика. Уследио је нови текст БИРН-а у којем представља резултате анализе три уговора које је Крушик потписао са приватном фирмом ГИМ и четири уговора потписана са државним СДПР-ом а из којих закључују да је приватна фирма добијала оружје по повлашћеним ценама. Чињеница је да се Бранко Стефановић, отац министра унутрашњих послова наводи у документу из “Крушика” као представник фирме ГИМ на једном састанку у фабрици, којем присуствују и купци из Уједињених Арапских Емирата. Чињеница је и то да фирма ГИМ бележи драстичан раст прихода и добити последњих година. Такође, лист Недељник објавио је информацију да је фирма у власништву Бранка Стефановића Јунајтед БГ добила дозволу за производњу оружја.

Небојша Стефановић је поводом ове афере одговорио да ништа у свом животу није урадио против закона и да је уверен и чланови његове породице раде све у складу са законом. Стефановић рекао и да је у питању лажна афера која има за циљ да нанесе штету њему и његовој породици. Како је тад казао, његов отац није власник, нити директор „ГИМ“-а, те самим тим од пословања те фабрике нема никакву корист. Стефановић је рекао и да у трговини оружјем нема његовог утицаја као министра полиције. Како је афера одмицала испливало је и име узбуњивача Александра Обрадовића, радника “Крушика”, који је доставио податке о умешаности оца Небојше Стефановића у ову аферу. Обрадовића је због откривања ове афере ухапсила БИА и он је завршио прво у затворском притвору, који је после оштре реакције јавности и грађанских покрета и невладних организација замењен кућним притвором.

“Афера Јовањица”

Од када је објављена информација да су Предраг Колувија, већински власник компаније “Јовањица” и његових деветоро сарадника ухапшени због рекордног засада марихуане, јавност не престаје да интригира питање да ли су и у каквој вези са овим случајем појединци из државног врха. Тужилаштво је подигло оптужницу, али у њој нема имена политичара, што говори о томе да су евентуални докази о везама Колувије са људима из света политике или брижљиво сакривени или их напросто нема. За везу Предрага Колувије са државним врхом могли би рећи, много приче, а доказа мало, посебно оних чврстих који би доказали да је овај осумњичени за производњу марихуане, и лажно коришћење полицијских блинкира био пословно повезан са врхом власти. С ким је тачно и како ступио у контакт са људима из политичког живота, а посебно из владајуће партије, није могуће проверити. Потпреседник Народне странке Мирослав Алексић, који је јавно иступао о овом случају, тврдио је да је на дан привођења Колувија телефоном звао Андреја Вучића, брата председника Србије. Алексића је због ове тврдње Андреј Вучић тужио. Алексић је такође тврдио да је Колувија био донатор великог броја државних предузећа, али и владиних служби попут БИА. Наводе да је Колувијино предузеће донирало брод за агенцију БИА , Безбедносно информативна агенција је демантовала.

Кад је пукла афера Јовањица појавили су се домах и снимци ко је све од државних функционера посећивао ове пластенике, за које је утврђено да је осим парадајза и индустријске конопље узгајана и она друга.

Апелациони суд у Београду наложио је Специјалном суду да поново размотри продужење притвора Предрагу Колувији и осталим оптуженим за недозвољено узгајање марихуане на пољопривредном добру “Јовањица”, пошто је укинуо решење којим им је притвор био продужен почетком маја да не би поновили кривично дело у кратком временском периоду.

До нове одлуке Специјалног суда Колувија и остали остају у притвору, а портпарол Апелационог суда Мирјана Пиљић рекла је за Тањуг да је решење о продужењу притвора укинуто због битне повреде одредаба кривичног поступка.

“Наплатна рампа Дољевац, енигма ко је возио ауто”

Пре пада “Јовањице”, на њеном имању се нашао још један државни чиновник. У питању је Зоран Бабић, бивши шеф посланичке групе Српске напредне странке и в.д. директор Коридора Србије, који је био актер још једног, много трагичнијег случаја. Наиме, он се налазио у службеном возилу Коридора Србије које је почетком јануара 2019. на наплатној рампи Дољевац ударило у ауто у Станике Глигоријевић, која је због последица удеса преминула. У полицијским извештајима се наводи да се возило, у којем се налазио Бабић, по магловитом времену кретало већом од дозвољене брзине, али до данас је остало питање ко је заправо седео за воланом тог дана, јер на снимку који је кључан за ресветљавање овог случаја недостају два минута. Бабић је након несреће поднео оставку, али из Владе му нису пронашли замену, па је наставио да обавља функцију в.д. директора Коридора Србије.

“Афера Синиша Мали и лажни докторат”

Након рушења у Херцеговачкој улици, каријера Синише Малог је кренула је да напредује до те мере да му је на чување поверен новац свих грађана Србије. Постао је министар финансија. Упркос веровању одређеног дела јавности да ће му случај Савамала окончати политичку каријеру, чини се да је узлет Синише Малог кренуо управо након те априлске ноћи 2016. године. У томе га није омела ни изјава његове бивше супруге Марије, која је у интервју за КРИК, навела да је управо он главни актер догађаја у Херцеговачкој.

Поред рушења у Херцеговачкој, име Синише Малог је повезивано са офшор компанијама. Наводило се да поседује 24 апартмана у луксузном летовалишту “Свети Никола” на бугарском приморју, те да је само један од станова уписан на њега, док је 23 купио у име две офшор компаније са Британских Девичанских Острва. Био је на челу престонице и кад је портал “Пиштаљка” на свом сајту објавио да је у децембру 2016. намештен тендер за набавку новогодишње расвете и да је услове могла да испуни само једна фирма. Део јавности је управо Малог оптуживао да је злоупотребљавао јавне набавке, док је кривичну пријаву, која је касније одбачена, против њега тада поднела Иницијатива “Не давимо Београд”.

Међутим, поменуте афере нису значајно уздрмале Малог. Чак ни она последња, која је свој епилог добила пошто је он већ увелико засео у министарску фотељу, кад му је поништена докторска дисертација одбрањена на на Факултету организационих наука. После више од пет година мукотрпног процеса, Универзитет у Београду је тек крајем 2019. године утврдио да је Мали плагирао свој докторски рад.

Ипак, ни то није био довољно снажан разлог да он поднесе оставку, нити је ова афера утицала његов даљи политички развој, напротив – он се у јавности данас перципира као један од главних фаворита за место премијера.

“Афера објекат на Панчићевом врху”

Од како је у јавности објављено да се на Панчићевом врху на Копаонику, једној од стратешки најважнијој локацији у Србији, налази објекат од скоро хиљаду квадрата, траје “пребацивање лоптице” о одговорности између Министарства полиције на чијем је челу Небојша Стефановић и Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре које води Зорана Михајловић. Првобитно је рушење нелегалног објекта закзанано за 8. август 2018. године, али је дан раније отказано, јер је изостала асистенција полиције. Објашњавајући изостанак припадника МУП-а, Стефановић се позвао на законе, рекавши да помоћ полиције није могућа уколико претходно није достављен доказ да је покушано рушење. С друге стране, његова колегиница из владе Зорана Михајловић тврдила је да њен ресор не може да сруши објекат без асистенције полиције, јер би тиме била угрожена безбедност запослених у њеном министарству. Према писању Инсајдера, она је тада рекла да је грађевинска инспекторка која је радила на том случају, у службеној белешци и изјави навела је да је добијала упозорења да буде опрезна јер се ради о опасним људима и да је била уплашена за безбедност своје породице. Та документација је, према тврдњи Зоране Михајловић, достављена МУП-у. Министар Стефановић је на питања Инсајдера одговарао тврдњама да полиција пријаву није добила, али није конкретно одговорио на питање да ли је МУП на било који начин обавештен да је инспекторима прећено. Ова пат позиција између два министарства, која је показала сву немоћ система правне државе, трајала је више од две године, а епилог је одлука инвеститорке да сама отпочне уклањање објекта.

У јавности једно од главних питања у вези нелегалне градње на Панчићевом врху било је ко стоји за тога. Оно што су показала документа из Министарства грађевинарства и саобраћаја у која је Балканска новинарска истраживачка мрежа имала увид, стоји да су то људи повезани са владајућом СНС као и са неким структурама безбедносних служби Србије. Начелница инспекције Весна Руменић, која је истраживала ове случајеве и потписала документе, у више наврата је рекла да страхује за своју сигурност.

“Ми ту видимо да су и они знали да су у питању људи из СНС-а, као што је Зоран Милојевић звани Зеља, човек са севера Косова, координатор СНС-а за источну Србију, да је он уплетен у изградњу објеката на Панчићевом врху, тако и у центру Копаоника. Јер, у изјави коју је дао и Министарству грађевине објашњавајући инспекторки ко ту гради ,шта она ту треба да ради, односно шта не треба да ради”, рекао је новинар БИРН-а Слободан Георгиев.

“На моје питање око изградње објекта-хотела власника Зорана Костића, избегао је одговор око имена правог власника и рекао ми је да пустим момка да заврши хотел пре почетка сезоне”, стоји у извештају о градњи на Копаонику.

“Питам као народни посланик, да ли је Братислав Гашић инвеститор хотела на Копаонику, одакле му новац ако јесте, одакле новац и порекло имовине оних браће Веселиновић који граде и на Голији и на многим другим местима у Србији и да ли ће тужилаштво реаговати и заштитити оне који раде пошетено свој посао”, питао је крајем 2018. посланик Демократске странке, Балша Божовић.

“Афера Мини хидроелектране”

Изградња мини хидроелектрана од самог почетка дигла је на ноге грађане Србије, посебно оне у зонама где су почели да се граде ови објекти, када су мале реке и речице из корита пребациване у цеви са чиме су уништавани речни токови, живот риба, а негативно се одразило и на шуме и земљиште. Против градње на заједничкој страни нашли су се организације левичарских група али и припадници крајње деснице. Са друге стране, поборници изградње МХЕ истичу да је њихов негативан утицај на животну средину много мањи него код других енергетских производних објеката. У Националном удружењу малих хидроелектрана истичу да је њихов утицај водотокове и околиш једнократан, односно само током изградње, али не и експлоатације. Иначе налдежни у Србији се нису оглашавали по питању оправданости изградње малих хидроелектрана. Једини изузетак је Горан Триван, министар заштите животне средине. Триван је иначе пре неколико дана за Радио Београд рекао да ће питање изградње деривационих мини-хидроелектрана у заштићеним подручјима бити решено у корист грађана који се боре за очување река и да је Министарство спремно да то питање реши законом.

“На једној страни су инвеститори који имају материјалне интересе, а на другој страни смо сви ми остали који сматрамо да то није добро јер девастирајуће утиче на животну средину”, истиче Триван, који је поновио да држава неће рушити мини-хидроелектране које су већ изграђене.

“Не желимо да се нове граде у заштићеним добрима. Свим инвеститорима који су у међувремену добили некакве дозволе за изградњу мини-хидроцентрала у заштићеним добрима, ми смо спремни да заменимо локацију за оне ван заштићених добара и да нађемо начин да их обештетимо ако је потребно”, објашњава Горан Триван.

Иначе, о овом питању у почетку се није изјашњавао ни председник Србије Александар Вучић, који је крајем септембра 2019. обећао представницима удружења Одбранимо реке Старе планине, који се већ месецима боре против изградње малих хидроелектрана на том подручју тврдећи да оне уништавају природу, да ће предложити Влади Србије да се забрани изградња МХЕ у заштићеним подручјима. Вучићев и Триванов став многи су протумачили као својеврсно легализовање породично-кумовско-пријатељских послова. Нове неће бити грађене, али постојеће се неће рушити. А те постојеће нису могле бити ни направљене без аминовања самог врха државе.

“Афера Кркобабић и Стара планина”

Министар без портфеља задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа Милан Кркобабић, крајем 2019. нашао се на радару Агенције за борбу против корупције, која је препоручила да он буде разрешен са функције коју обавља. Као разлог, наводило се то што је у учествовао у именовању његовог сина Стефана на место в.д. директора јавног предузећа Стара планина и тиме дошао у сукоб интереса. Оставка или смена никада нису уследиле.

Све афере у 2020.

Учешће поједних представника власти настављене су и у 2020. и то чак две су испливале у време ванредног стања за време пандемије коронавируса која још увек није завршена.

“Афера НИТЕС”

Јавност у Србији недавно је сазнала да су компаније блиске Бојану Кисићу, супругу министарке правде Неле Кубуровић и брату докторке Дарије Кисић Тепавчевић, која у јавности фигурира за будућу минстарку здравља, добиле 27 уговора са јавним предузећима и министарствима. Истраживање БИРН-а показало је да су од 2013. године до данас фирме НИТЕС групе, а чији је један од директора Бојан Кисић, само у Србији потписале 27 уговора вредна око 26,8 милиона евра, саме или у конзорцијуму са другим фирмама. Само у априлу 2020, НИТЕС је склопио три уговора са Министарством здравља, укупне вредности 3,2 милиона евра. Министарка Нела Кубуровић у одговору БИРН-у негирала је да је повезана са фирмом у којој ради њен супруг.

“Ни на који начин нисам повезана са фирмом у којој ради Бојан Кисић, нити сам у могућности да утичем на пословање једне мултинационалне компаније која послује широм света. Влада и министарства имају строге процедуре када је у питању пословање и закључивање уговора са различитим фирмама, које подразумевају рано препознавање евентуалног сукоба интереса”, рекла је Кубуровић.

“Афера Геронтолошки центар Ниш”

У априлу месецу ове године у Герентолошком центру у Нишу, коронавирус је ушао у ту установу и кад је заражено више од половине корисника, није натерала ресорног министра да преиспита своју одговорност. И док су због немарности надлежних доведени у питање животи 140 корисника Геронтолошког центра у Нишу, на сајту министарства главна вест је била обележавање 75. годишњице пробоја “Сремског фронта”, уз ускршње честитке. Да то није био једини случај где је начињен пропуст, говори и податак да је само дан раније затворен и дом за старе у Смедереву, након што су две особе у њему преминуле, а десет његових корисника смештено у болницу, а касније тој листи придружио се и Дом за старе у Неготину. Министар Ђорђевић никад није понудио оставку, нити је смењен због овог скандала.