Пише Мирослав Лазански, у својој редовној колумни у „Политици“, да „у случају Сребренице постоје и индиције, али и чисти докази, да се знало шта се спрема овој енклави“.

Лазански тиме жели да каже да су Западне силе у великој мери одговорне за оно што се десило у источној Босни јула 1995, односно, да су зарад сопствених политичких циљева и потреба допустиле да се догађаји одвију онако како су се и одвили, иако су имали чврста обавештајна сазнања о предстојећем убијању „заробљених становника Сребренице“.

(„Политикин“ војни коментатор у овом чланку помиње чак и извесни хеликоптер, као и некакве процедуре – дакле, све оне појмове којима је, четири месеца уназад и у вези с једним другим случајем, упадљиво избегавао да прида значај.)

Гледиште Мирослава Лазанског, не превише различито од оног које заступа Флоренс Артман (у изјави за ХРТ лупила је, и остала жива, да је „Сребреница жртвована за мир“), било би можда и вредно пажње, само да није једне „ситнице“, коју је Лазански лако могао да уочи да је пратио многобројне критичке осврте на наметнути сребренички наратив. „Ситница“ је: ни 20 година након Сребренице, не зна се скоро ништа о томе шта се тамо и тада заиста догодило.

Не зна се ко је и да ли је ико издао наређење да се стрељају муслимански заробљеници. Самим тим не зна се ни с којом су крајњом намером (геноцидном, или можда осветољубивом?) стрељања покренута. Не зна се колико је заробљеника тачно стрељано – да ли је реч о стотинама, као што су од дана један тврдили највиши и најобавештенији међународни званичници на самом терену, или је реч о хиљадама, како нас упорно уверавају противсрпски пропагандисти. Не зна се ко је стрељања извршио. Не зна се где су посмртни остаци стрељаних.

Укратко: о том злочину, за који Флоранс Артман и њени истомишљеници као папагаји понављају да је био „највећи у Европи после Другог светског рата“, не зна се малтене ништа. Ни вајни Хашки трибунал, основан да би овом четвртвековном иживљавању Запада над Србима додао некакав призвук правно утемељеног и праведног, није успео да пронађе нити један непорецив доказ било геноцидне намере, било пријављених размера.

Ако данас, 2015. године, светска и српска јавност све ово и даље не зна, шта су онда, колега Лазански, могли да знају Западни силници ономад, непосредно пре него што су, како кажете, „зликовци побили заробљенике у Сребреници“?!

Ево шта су једино могли да знају: да се о сребреничким дешавањима у догледно време ништа и неће сазнати, нити утврдити. То је основни образац рада свемоћних Западних крволока. Зато су и свемоћни.

Када на неком подручју изазову хаос и разарања, као што су изазвали на просторима бивше СФРЈ почетком деведесетих, најбитније им је да чврсто контролишу одлив информација одатле, како би у међународној јавности могли да искриве слику онако како им одговара. Они увек знају да о том неком питању, које сами прогласе за морално пресудно, нико други ништа неће знати, те да ће њихови „извештаји“ и њихове „истине“ бити једине доступне. Тиме сваку расправу сведу на то да ли им неко верује или не.

Мајстори су у томе да спрече продирање другачијих погледа на спорно питање, који би могли да понуде и другачију причу, па да онда неко према њој заузме став утемељен у веровању или неверовању. Не, то нипошто не допуштају. Изузетно су упорни о томе да се има расправљати само о њиховим тврдњама и њиховим наративима.

И у томе им, били ви тога свесни или не, поприлично помажу чланци попут вашег, у којима се тврди да су они знали „шта се спрема становницима Сребренице“.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Миодраг Зарковић

Ознаке: геноцид, Миодраг Зарковић, Мирослав Лазански, рат у БиХ, Сребреница, хашки трибунал