Незналице, или они који игноришу, Члан 10. Устава, окитили су нас хрватском абецедом на недавним Олимпијским играма у Лондону и тако нас, практично, пред целим светом обукли у мајице с познатим хрватским словним знамењем. То је, већ и на први поглед, а то и свако озбиљније истраживање потврђује, последица чињенице да се Српство у време бивше Југославије подвргавало насилним методама ради расрбљивања. Тај процес још није нимало заустављен, па се, из заблуде и(ли) намере, и данас преко хрватске латинице Срби и њихова култура задржавају и по многим елементима карактеришу као прохрватска поткултура. Пример лондонског и београдског олимпијског понижавања неуставним (хрватским) писмом и у српском језику на испраћају наших такмичара и на дочеку наших победника на Олимпијади само је једна од наших сталних понижавања и поред чињенице да је такво понижавање Срба кажњиво, јер је неуставно, по Члану 10. последњег Устава Србије већ шест година, али још нико за то није не само кажњен него ни, макар смењен с добро плаћених положаја.

Нашим незналицама, кад је реч о Уставу Србије и већинској народној вољи у њему, никако да зафали макар једна длака с главе, док би, на пример, у суседној Хрватској такав нехајник, незналица, покондирена тиква и таква врсте „глобалисте“ био, сигурни смо, одмах ухапшен и изведен на суд кад би му пало на памет да њихове спортисте испрати и(ли) дочека, на пример, с исписима, рецимо, на српској ћирилици.

Добро плаћени челници не брину о правима Срба на ћириличко писмо

Наши људи на челу државе, министарства, просвете, школства и свега другог не само да не знају ништа о обавези и значају од придржавања уставних обавеза у вези са својим језиком и писмом, него и кад им се скрене пажња, остају на то глуви, неми, некажњени а добро плаћени с обзиром на то како пролазе наши радници с премалим платама. А то неуставно словно понижавање Срба има у нашем општем окупирању туђим и потчињавању свему туђем и однарођувању велику штетну ненадокнадиву улогу па, па зато ми никако не успевамо да ни у чему  заведемо било какав завидан и неопходан ред. И тако стално живимо у све већем суромаштву и све виднијем понижавању.

Наши људи на челу чак и министарства за културу и просвету или о томе такође ништа не знају или их то уопште не занима. Они не знају, а да уче неће, па не разумеју како се спроводи колонизација једног народа и убијање његовог идентитета и душе. Писмо код Срба у томе игра велику негативну и рушилачку улогу. Заблуде о непостојећем у Европи и свету сличног примера „богатства двоазбучја“ задржавају се и данас само у Србији и међу Србима. „Равноправношћу писама“ у језику једнога народа (српског) и данас се код нас заглупљују намерно недовољно просвећене масе чак и од многих академика а то је била прљава комунистичка ујдрума која је дала највеће резултате у свих хиљаду година насиља спровођеног против Срба у вези с њиховим језиком и писмом с намером његове замене Србима увек туђим писмом које им је наметано нарочито под окупацијама и(ли) диктатурама.

Нажалост, наши медији који нас много коштају не допушттају ни да се та питања ваљано расправе. То је за њих стално „табу тема“, или ако и пишу, пишу о томе тако да се ништа ваљано и до краја не расправи. Једино су неки сајтови отворени за ова веома важна питања и за расправу о њима. (Истина је да на тим сајтовима има и појединачних претеривања у сваком смислу, али је и то много корисније, него не дати да се о томе уопште и расправља.)

Колонијализам преко језика и писма

Да се преко наметања туђег језика и писма ненадокнадиво губи, доказивао је, на пример, француски стручњак Луј Жан Калве у свом делу “Лингвистика и колонијализам” (на француском, Париз, 1974). Он је објаснио до детаља како се врши колонизовање, тј. потчињавање народа преко туђег језика и писма. Објаснио је то, између осталог, и овако у посебној глави споменуте књиге “КОЛОНИЈАЛНИ ПРОЦЕС У ЈЕЗИЧКОЈ РАВНИ”: „Империјализам није само (чак и ако је превасходно) економска појава: до сада смо с правом истицали културне, тачније, језичке чиниоце, који су његов саставни део, док се у претходним поглављима помињала теорија о језику и нацији која оправдава територијалну експанзију” (преведеноу у БИГЗ-у, Београд, 1981, стр. 69). Књига је преведена и објављена (обавезно!) на латиници јер је то рађено у време чувене у бившој Југославији „равноправности писама“, а у тој „равноправности“, готово исто као и данас, углавном се све и за Србе објављивало на латиници. А и данас је тако. Једна од материјално најјачих данашњих издавачких кућа у Београду „Лагуина“, на пример, не објављује у ово време ни 0,1 одсто књига на ћирилици иако је по Утсаву државе Србије у Члану 10. на ћирилицу обавезна. И није реч иопште о томе да њене књиге имају велику прођу у Загребу и другде у Хрватској на латиници па да то тиме оправдају, него се те књиге углавном намењују Србима и они их купују из принуде путем навике и заблуде, јер их власт још не штити по реченом Члану 10. Устава Србије, који обавезује и издаваче на српском језику да морају објављивати за Србе све на ћирилици. Не чине то, јер у Србији Србима се још не оставрује основно људско право – право на свој језик са својим писмом у складу с уставном одредбом.

Поданичка „српска господа“ у спорту

Тако је овде поданичка „српска господа“ у спорту као покондирена тиква или у улози „глобалиста“ принудила српске спортисте да иду на Олимпијске игре под туђим писмом (хрватском абецедом). Таква национално штетна одлука одговорних у спорту заоставштина је чињенице да су се Срби у бившој Југославији насилно „развијали“, добрим делом уз помоћ намтануте латинице, као хрватска поткултура. То што наша „глобалистичка господа“ овде говори и(ли) мисли да треба сви ми други (осим Американаца и Енглеза) да идемо на Олимпијске игре с исписима на туђим, а не на нашим језицима и писмима, зове се, и према споменутом Французу и стручњаку за језике Жану Лују Калвеу, потчињавање, колонизација, претварање једних народа у окупиране народе и експолоатисане зарад богаћења “великих”.

Ако су то биле светске Олимпијске игре, зашто су нас наши из Олимпијског комитета Србије и Министарства за омладину и спорт принудили да идемо на такмичење под туђим (хрватским) графичким националним симболима и знамењима. А језик и писмо су једни од најважнијих симбола и знамења. Још како би други народи научили и знали српску ћирилицу да наш Ђоковић, на пример, тамо себе баш овако потписује на српској ћирилици, за коју је Бернард Шо казао да је најбоље писмо на свету. А Бернард Шо је живео и писао у енглеском краљевству.

Још како би за Ђоковића сазнали да се пише и својим писмом. Ми стално замишљамо да други („велики”) ништа не знају, да они не уче друге језике и писма, па да треба да им се непрекидно клањамо и све пишемо на хрватском, а не на српском писму. А није тако! И странци уче и знају, као и ми други. И они уче туђе језике и писма.

Челници не знају, а неће да уче                                                                                                       

Челници, изгледа, не знају шта треба да раде у вези с писмом српског језика. А није наше да бринемо да ли ће нас неко разумети и ако неће да уче, шта нас брига. Кад нама треба, ми учимо њихове језике и писма. Ако им треба, нека и они науче српски језик и ћирилицу, а не да само ми учимо туђе језике и писма. Није ту неки већи проблем за странце, него им се ми понизно у сваком случају додворавамо одлазећи чак и на Олимпијаду с туђим писмом (хрватским) за српски језик. Још како би научили у свету и брзо наше писмо само кад га ми сами не бисмо толико потцењивали.

Ми не смемо стално неговати поданички, беднички, колонијални свој менталитет. Морамо се једном уздићи у понашању према ћирилици, које је владало у бившој Југославији уз похрваћиване српске поткултуре и писати све на свом писму, свакако када пишемо својим језиком. Па нисмо отишли у Лондон да њима покажемо како ми знамо боље од (опште)хрватско национално писмо од српског писма.

Али, код нас је други, много јаднији проблем. Наш Олимпијски комитет је све био исписао чак и у Павиљону Србије и у Српском клубу — тамо где су језик и писмо намењенуи само нашим спортистима – учесницима Олимпијаде све на туђем писму у српском језику. И то на туђем баш србокатоличком и (опште)хрватском писму. Дакле, ми и даље одабирамо не неко друго латиничко писмо, него хрватску абецеду којој смо били после Новосадског договора (1954) насилно потчињени у Југославији, у Брозовој диктатури. Руси, на пример, кад напишу латиницом, не пишу хрватском латиницом, него неком другом. А ми напишемо латиницом (хрватском) Србија, а то Енглез и не разуме шта је, па мисли да је нека држава Србиџа или некако друкчије, али свакако не Србија. Не треба се на Олимпијади као покондирене тикве из дела Јована Стерије Поповћа китити туђим перјем – писмом. Тамо се не деле медаље за подаништво и за знање туђег језика и писма, него за спортске, физичке предности. И зашто бисмо ми морали тамо да идемо с туђим симболима. Зар се с туђим може бити равноправан и поносан?

Из народне мудрости остало бнам је оно да се не треба китити туђим перјем! Ружно је ма шта туђе на тај начин преузимати или красти, а красти туђе писмо, па то је, можда, ружније од крађе било чега другога! Нама је та латиница насилно наметана стотинама и стотинама година и сада наши „глобалисти“ мисли да се то писмо може слободно красти иако имамо своје писмо, савршеније од тога абецедног писма!

Сигурно је да јадни изгледамо у очима оних од којих писмо, раније насилно нам наметнуто, данас поданички, без икакве потребе, на своју штету преузимамо!

Проблем је ту, наравно, много дубљи него што се све то уочава већ и на први поглед.

Мора бити, зато, да ми и самима себи, а странцима нарочито, поготово комшпијама Хрватима, изгледамо и због свога задржавања хрватског писма, сувише јадни и бедни. Зато нас још нико у свету за озбиљно не узима и не цени нас. Ако то и многи од нас сами видимо, мора бити да странци то још брже и лакше примете.

 

Драгољуб Збиљић

Ознаке: заштита ћирилице, олимпијске игре, РТС, Србија