Српским медијима на Космету је најтеже у Европи. О два убијена и четири отета новинара практично се не води никаква истрага. Угрожени су им безбедност и слобода кретања, а изложени су огољеном политичком притиску, посебно новинари који раде јужно од Ибра, где удружено, као на централном Косову, на штету медија, делују албанске и поједине српске политичке странке. Нигде у Европи медији економски не зависе од страних донатора и буџета као српски медији на КиМ, каже за „Вести“ Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије.

 

Може ли се рећи да Срби на КиМ имају услове за независно информисање у оквиру РТК?

– Не. Усвајањем Закона о Радио-телевизији Косова српска заједница на Космету нашла се на корак даље од независног информисања. Наметнут јој је телевизијски канал у оквиру РТК у који, по истраживањима Агенције Уједињених нација за развој, 96 одсто Срба нема поверење. Усвајањем тог закона, косовски парламент је прекршио и сопствени Устав којим је предвиђен независни канал на српском језику. Дакле, канал чије је формирање у искључивој надлежности српских институција на КиМ, а не канал који је под патронатом телевизије која је, поред осталог, у марту 2004. објавила лажну информацију оптужујући дечаке Србе за дављење албанских дечака, што је послужило као окидач за насиље над Србима 17. марта 2004.

Српски в. д. директора РТК именован је мимо конкурса.

– То је наставак политичког насиља над медијима, али сада у режији шефа међународне цивилне канцеларије Питера Фејта, који је поставио вршиоца дужности директора РТК 2 (канала на српском језику) уочи истека свог мандата 14. септембра, не поштујући ни процедуру коју предвиђа чак и тај накарадни закон. Не сумњам да га је осоколила сарадња албанских и српских посланика у гушењу слободе медија, па је одлучио да им се и он придружи. Није за утеху, али и њему припада висока позиција на листи гушитеља слободе медија.

 

Верујете ли да ће приликом избора наредног директора бити поштована процедура?

– Наравно да после свега не верујем, али сам увек веровао у оправданост борбе за слободу медија. То значи да српска медијска заједница мора да тражи гаранције за своја професионална права. Уосталом, на то је обавезује и интерес српске заједнице, али и интерес Албанаца и свих грађана на КиМ. Ако се српска медијска заједница, наравно и уз нашу подршку јер је наш део, буде за то борила верујем да ће се на конкурс јавити најквалитетнији новинари. Могућ је и други начин отпора политичком насиљу над медијима као што је бојкот тог канала и свега у вези са тим. За такву одлуку није касно.

 

У читаву причу се умешао и градоначелник Грачанице, који је најавио отварање и финансирање Медија центра и продукција. Да ли политичари не схватају које су њихове границе?

– Они се протежу онолико колико им допустимо. Тај директни напад председника општине Грачаница Бојана Стојановића на локалне српске медије и независне продукције је скандалозан. То је напад на медије који су, упркос свим ограничењима, праве оазе слободе у својој заједници. Да није тако, не би их ни Стојановић тако дрско напао. Нажалост, мислим да је то урадио зато што за то има политичку подршку управо оних са којима његова странка дели одговорност за доношење закона о РТК. Србима на Космету није потребан медиј који ће удружено контролисати политичари Срби и Албанци. А посебно не да то још плаћају и својим новцем. Дакле, реч је о намери да се манипулише туђим парама.

Да ли ће Удружење новинара Србије поднети тужбу због оснивања таквог српског ТВ канала?

– О томе ће последњу реч имати колеге са КиМ. Подржавам такву идеју иако она носи бројне правне дилеме.

 

Прича о „Политици“ није завршена

Случај продаје „Политике“ је шокирао јавност.

– „Политика“ је српски бренд и национална институција која није смела да буде продата у тајности. За то су одговорни бивша власт и људи којима је та власт поверила да брину о државном капиталу у најстаријем српском листу. Чињеница је да су добар део редакције и синдикати „Политике“ прилично равнодушни према томе што је последица страха за опстанак и професионалног конформизма. Лоше и за „Политику“ и за српско новинарство. Ипак, мислим да то није завршена прича.

 

Како коментаришете стање у српским медијима на Космету? Каквим су они све притисцима изложени?

– Њима је најтеже у Европи. Од 1988. до 2001. тамо су убијена два и отета четири новинара. На Космету су настали мали и нејаки, али и мали и веома успешни, цитирани, витални и професионални медији и независне продукције. Најбоље мале радио-станице направиле су Косму, мрежу радио-станица која скоро без подршке државе Србије прави дневну информативну емисију на српском језику. Развијају и видео-продукцију, али за то немају слободну фреквенцију која би покривала целу територију КиМ. Косовске власти формирањем српског канала у оквиру РТК управо желе да узурпирају тај потенцијално слободан медијски простор. Иако не постоје прецизна истраживања, уверен сам да су српски електронски медији на КиМ јужно од Ибра, укључујући и портале, најпродуктивнији у региону. Са малим бројем људи у тешким околностима праве обиман и квалитетан програм. У њима политичари као Бојан Стојановић виде опасност и зато их нападају. Рекао бих да од њих с разлогом зазиру, јер наспрам себе имају претежно квалитетне, а не послушне медије.

 

Каква је ситуација у осталом делу Србије? Хоће ли икада медији бити независни од утицаја политике?

– Овде је новинарима и медијима боље, али има болних сличности и разлика на релацији Београд-Приштина. Овде имамо некажњене убице новинара, тамо некажњено убијају и отимају новинаре. Овде се формира међународна комисија за истрагу убистава Славка Ћурувије, Милана Пантића и Даде Вујасиновић, тамо међународна заједница ни прстом није мрднула да пронађе убице и отмичаре Момира Стокуће, Александра Симовића, Бардила Ајетија, Марјана Мелонашија, Ђура Славуја, Ранка Перенића, Љубомира Кнежевића. Србија има заробљене медије. Економски притисци агенција за оглашавање, које су у значајној мери у рукама политичара, веома утичу на слободу медија. На тај начин функционишу најутицајнији људи у Србији попут градоначелника Београда Драгана Ђиласа. Зато инсистирамо на новом законодавству које мора да осигура транспарентност власништва у медијима и повлачење државе из власништва у медијима. Ипак, наиван је ко верује да ћемо само законима обезбедити независност медија од утицаја политике. Та борба је суштина новинарства. Тај сукоб постојаће докле и новинарство.

 

Одбрана професије

Нино Брајовић рођен је 1958. године, а председник Удружења новинара Србије био је у два мандата. Тренутно је генерални секретар УНС-а. Важи за борца за одбрану професије.

Радио је у Телевизији Београд, где је између осталог био уредник емисија „Отворени студио“ и „Теме и дилеме“ и уредник и водитељ политичког магазина „За и против“. Био је специјални извештач и са Косова и Метохије.

Добитник је годишњих награда Телевизије Београд, награде публике на фестивалу документарног филма у Тузли и годишње награде УНС-а „Светозар Марковић“.

 

( Вести онлајн )

Ознаке: Албанци, нино брајовић, Србија, српски медији, Шиптари