Прочитај ми чланак

На депонији зарађују за хлеб!

0

rep-deponija(Новости)

На депонији код Винче, највећој у Србији, 120 Рома свакодневно ради како би преживело. Скупљачи зараде 400 динара – по џаку пластичних флаша. Сваки од њих се нада да ће пронаћи бачен новац и злато

Под ципелама је 30 сантиметара танак слој набацане земље, а, у ствари, испод је 50 метара смећа.

– Добро дошли у царство ђубрета – са осмехом каже Раја Палексић, управник депоније у Винчи – једине званичне депоније у Београду, граду са два милиона становника.

Више од 400 камиона овде свакодневно истовари две до три хиљаде тона смећа. На овом месту заврши сав отпад који бацамо у контејнере: намештај, кућно смеће, пластична амбалажа, грање, шут, земља, храна којој је истекао рок, медицински отпад…

– Непријатног, киселкастог ваздуха, којег се човек овде надише, тешко ће се ослободити. Као што рибара мирис рибе прати свуда где пође – каже Милан Симић (18).

Он је један од 120 људи који на винчанској депонији сваког дана од 8 до 17 часова сакупљају пластичне флаше за компанију која их касније рециклира.

Мало-мало, па неко од сакупљача ђубрета на портирницу депоније донесе ватрено оружје. – После убиства премијера Ђинђића 2003. године, могли смо војску да наоружамо колико смо пушака и пиштоља пронашли. За време „Сабље“, сви су бацали оружје – каже Горан Благојев, један од запослених на депонији.

За овај, не баш посао из снова, каже, добро је плаћен.

– Добијамо 400 динара по једном џаку сакупљених флаша – задовољно клима главом.
За један дан он сакупи пет џакова. Ради сваког дана, па када на крају месеца подвуче црту, његова плата често буде већа од просечне српске.

– Поред плате, плаћени су нам и храна и превоз – надглавшава Милан звук наранџастог камиона који поред њега истовара туру сакупљену у Миријеву.

Док чека гусеничара да пређе преко брда ђубрета, да би пластичне флаше изрониле, у шали за себе каже:

– Ја сам господар ђубрета! Ја сам најбољи радник! Ја највише џакова напуним!

Камиони и гусеничари наизменично избацују и утабавају ђубре, а онда трећа машина посипа слој земље. Ред земље, ред ђубрета… и тако 50 метара у дубину. Док чекају да машине заврше посао, радници прилазе Смаилу, романтично разбарушеном старијем мушкарцу који је седео на плавом бурету и певао. Његове колеге су се подбочиле и пажљиво слушају.

– Ово је цигански блуз – каже једна радница која је преко радне униформе фломастером нацртала насмејано лице.

rep-deponija-MALA

Изнад глава прелећу и слећу хиљаде галебова.

– Овде се птице не плаше људи. Ово је место на коме су галеб и човек одавно пријатељи – каже управник Раја Палексић. Ми роваримо по ђубрету да бисмо донели храну на сто, а за ове птице гозба је на депонији.

Неретко, праве гозбе на депонији буде и за сакупљче секундарних сировина.

– Само треба знати где тражити – довикује један од њих.

 Ова депонија се простире на 68 хектара, налази се три километра од Смедеревског пута и на око два километра од насеља Винча, Сланци и Велико Село. Дневно на њој заврше две до три хиљаде тона смећа из 13 градских општина. Ова депонија има капацитета да прима отпад још неколико година. Онда ће смеће бити одвожено на друго место.

Понекад се у ђубрету могу пронаћи и дијаманти. Свакодневно радници на ђубришту налећу на мобилне телефоне, фото-апарате, огрлице и ланчиће…

Међу овим радницима круже приче да је пре неколико година један од њих пронашао право мало богатство ушивено у унутрашњој страни мадраца. Било је ту неколико хиљада марака.

– Тада нисам био ту, па не могу да кажем да ли је то истина, али пре неколико дана ја сам у јакни пронашао 180 евра – каже Сенад Усковић (27) из Рипња.

Права пометња на депонији настала је почетком овог века када је дојављено да је чистачица из једне фирме у контејнер бацила црне вреће пуне девиза и злата. Потрага за њима је трајала даноноћно, али, нажалост, била је узалудна.

– Верујте ми, када год видим црну кесу, прва помисао ми је да је то можда баш та кеса.