Pročitaj mi članak
Холокауст остаје централни елеменат новије немачке историје и јеврејског идентитета.
Немци и Јевреји у целом свету холокаустом су међусобно нераскидиво повезани. Је ли Немцима и Јеврејима то заједништво довољно и за будућност заједничког настојања да се прошлост више никада не понови? Могу ли Срби и Хрвати функционисати на сличан начин, при чему не мислим да су Хрвати Немци, а Срби Јевреји.
Иако су Срби једини народ, уз Јевреје и Роме, који је у Другом светском рату био жртва геноцида. Нико нема право ни морални ауторитет да коначно подвуче црту испод сваког разрачунавања са прошлошћу, јер још увек има преживелих, осим тога прошлост се не може само тако избрисати. А са том прошлошћу се морамо суочити управо због будућности. Због будућих генерација. Нико не може побећи од истине, геноцид не можете да држите у кавезу, то питање ће се стално враћати у овом или оном облику, ако се све то једном за свагда не рашчисти. Но, ако се истина крије, сви смо таоци прошлости.
Дакле, Јасеновац је ових дана опет узбуркао српско-хрватске односе, па и јавност у две државе. Неки свештеник и „историчар” у Хрватској изјавио је то што је изјавио, и кренула је нова лавина лицитација око укупног броја убијених Срба у Јасеновцу. Овом приликом не бих о бројевима, чињеница јесте да је логор Јасеновац био најстрашнији логор смрти у Европи током Другог светског рата, јер су у Јасеновцу живи људи спаљивани у Пицилијевим пећима. Немци су Јевреје прво убијали гасом, па онда спаљивали. Није спорно да је у Јасеновцу било највише убијених Срба, па Јевреја, па Рома, па Хрвата комуниста, па и мањи број Словенаца југословенски оријентисаних. И није спорно да је политички врх бивше Југославије намерно, у име братства и јединства, Јасеновац стављао у „други план”, а величале се Сутјеска, Неретва, Кадињача. При том ћу се ја увек клањати и херојима Сутјеске, Неретве, Козаре, Кадињаче, Игмана, Похорја…
Али је и истина да су ретки били највиши југословенски партијски и државни функционери који су посетили или посећивали Јасеновац. Маршал Тито никада није обишао простор логора Јасеновац. Та се тема избегавала у јавности, није било ни научних скупова о тој фабрици смрти. Нико никада није објаснио зашто партизанске јединице никада нису ни покушале да ослободе логор Јасеновац, зашто је логор функционисао све до маја 1945. године. Да ли се та фабрика смрти могла зауставити много раније?
Једном сам читао неко објашњење једног нашег високог партизанског функционера како је логор био смештен на изузетно незгодном терену између реке Саве и железничке пруге Београд–Загреб, по којој су стално ишли немачки и усташки оклопни возови и да би ослобађање логора изазвало велике жртве међу партизанима. Не знам колико такво објашњење има аргументацију у тадашњим приликама, тек код Срба је остала сумња да неко из хрватског тадашњег партизанског покрета и није био превише заокупљен могућом акцијом ослобађања логора Јасеновац.
После је дошло ослобођење и крај Другог светског рата, братство и јединство наших народа и народности, време када су се Срби међусобно љубили само два пута. Да се не разликују од других. Имам једну фотографију из 1960. године, фотографију чију сам копију дао музеју логора Јасеновац и која је заведена у збирци спомен подручја Јасеновац од 11. августа 2009. На фотографији ја као дечак седим на обичној хумци на којој су венци и обична дрвена табла у облику људске фигуре са петокраком звездом на врху. На табли пише да је то подигао месни антифашистички одбор села Јасеновац у знак сећања на 700.000 убијених људи. И ништа више. Ни 15 година после краја Другог светског рата нико није хтео да се позабави најстрашнијим логором из тог времена.
Ако су то избегавали хрватски политичари из бивше СФРЈ, ако су званичне посете Јасеновцу, па и на годишњицу пробоја из логора, биле врло ретке, где су били тадашњи политичари из Србије, из Београда? Је ли то највећи грех некадашњих комуниста од Триглава до Вардара? Како то да се са доласком демократије на просторе Србије ништа није променило у третману Јасеновца у српској политичкој јавности, или елити. Ако комунистима можемо да пребацимо својевремено ћутање око Јасеновца, шта рећи за наше демократе после 2000. године? Или су они само деца комунизма?
Где је излаз из прошлости за Србе и Хрвате? Срби не би требало да унедоглед Хрватима затежу моралну омчу око врата због догађаја из Другог светског рата. У хрватским школама историја, или повијест, требало би да почне са Грцима и Римљанима, а не са „великосрпском агресијом”, јер Срби не би смели да буду први зли људи са којима се хрватска деца сусрећу на часу повијести. Јер то онда рађа осећање моралне надмоћи, што није реално и није добро за будућност. Пошто, када већ спомињем агресију, свака држава која је 1999. дала свој ваздушни простор НАТО-у за бомбардовање СР Југославије 1999. јесте по међународном праву учесник агресије на СРЈ, па тако и Хрватска. Пошто употребу силе тада није одобрио Савет безбедности УН. О томе како је и зашто почео рат 1991. могло би се расправљати из више углова.
Грађански рат никоме не доноси победу, у њему поражени пуцају на поражене. А мржња и даље постоји и постаје сама себи циљ. Време је да младе генерације Срба и Хрвата то коначно превазиђу.
Мирослав Лазански
(Политика)
