Прочитај ми чланак

Ко ће одговарати због политичке пресуде за убиство Татона?

0

Неко малоуман у врху режима проценио је да ће Француска боље гледати Србију ако драконским казнама осуди петнаестак момака „који су убили Бриса Татона“.

Савремено право, темељ модерног света, цивилизоване Европе, постављено је на принципу: Боље стотину кривих на слободи него један невин у затвору. У Београду се ових дана одиграва јавна драма, посебно у неким главама и домовима, која ће се, нема сумње, окончати доказом да је Србија, ова доскорашња, досовско-жута, Тадићева, споменути принцип разнела у парампарчад. Да, ради се о смрти Бриса Татона, несрећног Француза, фудбалског навијача, чији је живот окончан септембра 2009. године у центру Београда.

Језа ме хвата кад се сетим тих дана, онога што смо поводом тог случаја читали и гледали у и на српским медијима. Цела земља је била на ногама, медијска харанга и хушкање равно најбољим традицијама ЦНН, из времена бомбардовања Авганистана, Ирака, Србије; митинзи, поворке са портретима Татона, јавно тражење опроста од француског народа… Лаж до лажи, манипулисање емоцијама, болом родитеља, сликањем тела младог Француза у тренуцима када се овај растаје од живота.

Србија је пред Европом и у овом случају била представљана као земља насиља, а Срби као монструми. Била је то огољена манифестација лудила једног режима.

Петнаест младића осуђено је на укупно 240 година затвора, казну коју је касније Апелациони суд преполовио, у процесу који је вођен под готово несхватљивим притисцима и отвореним претњама највиших државних функционера. Суђењу је редовно присуствовао француски амбасадор у Србији, у суд је био пуштен дух Дивљег запада, једина дилема односила се на висину казне.

Ниједан од предлога и аргумената одбране није прихваћен, није проведена реконструкција случаја, одбачена су сведочења која нису била у складу са државном политиком зближавања Србије и „пријатељске“ Француске.

Неко малоуман у врху тадашњег режима проценио је да ће Француска боље гледати Србију ако ова драконским казнама осуди петнаестак момака „који су убили Бриса Татона“. За љубав, за један осмех Француске, ове која је деведесетих сатанизовала Србе и Србију више него Немачка, ове која је бомбардовала Србију, прва признала независност Косова и Метохије, недавно поражени београдски режим уништио је животе петнаест српских породица.

Родитељи осуђених младића, након изрицања пресуде, плакали су по ходницима Палате правде у Београду у неверици шта им се догађа. Стефан Величковић, на пример, имао је потврду једног полицајца (наплаћивао му је казну за паркирање) да је у време несрећног случаја био на другом месту у Београду. Јачи алиби од исказа полиције није могућ. Џаба, Величковић је осуђен на седам година затвора. Судија Мира Илић, која је донела пресуду, унапређена је до нивоа Високог савета судства. Контролисани медији су ударили завршну премаз и цео случај је затворен. Али…

Двоје храбрих младих Срба, Борис Малагурски и Ивана Рајовић, доносе одлуку да јавно, кроз документарни филм, за који су сами нашли новац, покажу како судска одлука у случају Бриса Татона не лежи на аргументима, да је климава, сумњива, политички одређена. И успевају.

Њихова храброст буди савест људи који су видели како је Татон настрадао али су ћутали у страху од освете режима. У међувремену је Србија добила нову власт и двоје сведока дају полицији исказе који у потпуности обарају службену, судском одлуком оснажену верзију смрти Бриса Татона. Следи понављање истражног поступка, ново суђење и, извесно је, ослобађајућа пресуда за оне несрећне момке.

А ко ће одговарати за ову страшну, језиву, представу кроз коју Србија, видимо, још увек пролази?

 

( Нови стандард )