Прочитај ми чланак

КАД ХАГ ПРЕСУДИ, нема ревизије за Србе!

0

haggУнутрашње право свих држава савременог света предвиђа право сваког оптуженог на ревизију судске одлуке. То је општи правни принцип који не зависи од тога о каквом се правном систему ради.

Поступак може бити различит али се суштина не мења – свака одлука може бити преиначена. Такво правило установљено је и на међународном нивоу, на пример у међународном Пакту о политичким и грађанским правима и у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода. На тај начин у сваком суду, па тако и међународном, оптужени мора имати право на преиспитивање судске пресуде.

Право на преиспитивање одлуке у Међународном трибуналу за бившу Југославију (МТБЈ) формално је фиксирано, али се у пракси не остварује. Примера је много, међутим, током прошле недеље је донето одједном четири решења, која захтевају своју анализу у указаном контексту.

Као прво, треба имати у виду одлуку Жалбеног већа МТБЈ по захтеву генерала Сретена Лукића[1] о преиспитивању одлуке трибунала о његовој кривици у вези са новим околностима. Међу такве околности Лукићева одбрана навела је и документе који су били донети на седници руководства Југославије (СРЈ) одржаној 5. јануара 1999. године у Белом Двору.

Седници су присуствовали председник Слободан Милошевић, као и практично сви оптужени у процесу Сретена Лукића (Милан Милутиновић, Никола Шаиновић, генерали Драгољуб Ојданић, Павле Лазаревић, Небојша Павковић и Властимир Ђорђевић). Одбрана генерала Лукића је изнела доказе тога да је на поменутој седници разматрано питање борбе против тероризма, а не организација злочина како је то тврдило тужилаштво МТБЈ. Међутим, судије Жалбеног већа одбиле су да разматрају ту чињеницу, изјавивши да је учешће Сретена Лукића у “удруженом злочиначком подухвату” наводно доказано многим другим чињеницама.

На тај начин, уместо узимања у разматрање нових чињеница које је предочила одбрана, судије су почеле смишљати како да докажу да то није нови факт и да се уопште не може разматрати. Они су чак покушали да утврде да је седница од 5. јануара “помињана” на процесу Шаиновићу и Павковићу. Али се то није разматрало на процесу Сретену Лукићу. То што су се процеси спроводили истовремено, за судије је представљало основ да се чињеница уопште не разматра![2]

Као друго, треба имати у виду одлуку Жалбеног већа[3] у предмету Милана Лукића.[4] Судије су 2. јула одбациле молбу Милана Лукића о преиспитивању пресуде у вези са новим околностима. Лукић је предочио низ нових чињеница које нису биле познате у тренутку судског разматрања, посебно сведочења пет сведока о инциденту на Дрини, у Пионирској улици, фабрикама Бикавац и Варда. Међутим, судије су поново изјавиле да то нису нове чињенице и због тога их уопште неће поново разматрати.[5] Судија Жан-клод Антоанети се није сагласио са осталим судијама и приложио је своје посебно мишљење.

Karadzichag

Као треће, треба имати у виду две одлуке у предмету Радована Караџића. Судски процес бившег Председника Републике Српске завршен је још пре више од две године, међутим, како се испоставило и наставља се испостављати, тужилаштво је сакрило од Караџића огроман број сведочења која представљају оправдање за њега. Радован Караџић је у више наврата покушавао да обнови процедуру саслушања ради преипитивања тих оптужби које су повезане са околностима које га оправдавају. Међутим, суд је заузео позицију да на све начине спречи обнављање процеса. Караџић се осам пута обраћао суду и сваки пут му је забрањено преиспитивање.

Прошле недеље суд је донео две нове одлуке по деветом и десетом захтеву Караџића за обновом процеса. У својим захтевима Караџић је предочио нова сведочења која озбиљно нарушавају теорију тужилаштва и која нису била доступна до завршетка процеса. Тако су му постала доступна сведочења Драга Николића, који је изјавио да је сведочење другог Николића, срамотно познатог Момира, лажно. Тако је сведок тужилаштва Момир Николић, сведочећи против Радована Караџића, тврдио да се у време свог путовања у Зворник 13. јула 1995. године он срео са Драгом Николићем. Сада Драго Николић саопштава да је то лаж. За предмет Радована Караџића то значи да тадашњи Председник Републике Српске није имао информације о такозваном “геноциду” у Сребреници. Та информација има важно значење у оповргавању верзије оптужбе о томе да је Караџић имао намеру да убије заробљенике из Сребренице.

Друго сведочанство које је тужилаштво скривало током скоро осам година јесте сведочење сведока Бјелановића који оповргава тврдњу тужиоца да је руководство Републике Српске имало умисао за чињење “геноцида” у Сребреници. Напротив, они су предочили доказе како се одигравало спасавање муслимана.

Међутим, судије су такође одбациле све Караџићеве захтеве за преиспитивањем заузете позиције и дозволиле му да изнесе нове доказе. Уместо да се реши питање о томе да су била нарушена права Караџића и да му се да могућност да предочи нове доказе, судије су му једноставно забраниле да то чини! Штавише, судије су, као и обично, дозволиле себи подругљиву интонацију према Караџићу, изјавиши да Караџић не би требало да јури за бројем нових захтева које упућује суду, те да му је боље да драгоцено време искористи на други начин.[6] Питам се, на који начин? Шта безобразне судије имају у виду? Шта може бити правилније за оптуженог него штитити себе? И због чега они постављају одговорност за количину захтева у суд управо на Радована Караџића, а не на тужилаштво које је скривало хиљаде докумената и сведочења која су оправдавала оптуженог?

На тај начин ми видимо да Хашки трибунал формално признаје право оптуженог на преиспитивање судских одлука, али у стварности то право није обезбеђено у пракси. У свим овим случајевима се не ради о преиспитивању одлука суда, него о одузимању права на преиспитивање, па чак и на могућност да се представе додатна сведочења. То је и јасно, јер те поступке који су били спроведени у МТБЈ одликовало је потпуно одсуство права, лажно сведочење, кршење права одбране. Те одлуке није тако једноставно потврдити. Зато је боље уопште не омогућити покушаје преиспитивања. МТБЈ и његов клон под називом “Резидуални механизам” – представљају пародију правосуђа.

УПУТНИЦЕ

[1] Осуђен од судског већа у фебруару 2009. године на 22 године лишавања слободе, која је била замењена од стране Жалбеног већа у јануару 2014. године на 20 година затвора. У овом тренутку налази се у затвору МТБЈ у Хагу очекујући решење питања о земљи у којој ће излежавати казну.

[2] Prosecutor v. Sreten Lukic, [Appeals Chamber] Decision on Sreten Lukic’s Application for Review, 8 July 2015 // http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Decision/NotIndexable/MICT-14-67-R%231/MRA24686R0000452572.pdf

[3] Формално те одлуке биле су донете не од стране МТБЈ, него МРМКТ – Међународног резидуалног механизма кривичних трибунала, међутим, разлике између тих институција фактички нема, решење су донеле судије које су истовремено и судије МТБЈ. По делу Сретена Лукића – то су судије МТБЈ Т.Мерон, Ли Дакин, Х.Секуле, Џ.Молото и Б.Хол; по делу Милана Лукича – то су судије МТБЈ Т.Мерон, Ли Дакин, Х.Секуле, Ж.-К.Антонети и К.Агиус.

[4] Милан Лукић је био осуђен 2009. године на доживотну робију од стране судског већа МТБЈ, а у 2012. години Жалбено веће је потврдило ту пресуду. У овом тренутку М.Лукић одслужује казну у затвору Tartu Vanglaв у Естонији.

[5] Prosecutor v. Milan Lukic, [Appeals Chamber] Decision on Milan Lukic’s Application for Review, 7 July 2015 // http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Decision/NotIndexable/MICT-13-52-R%231/MRA24685R0000452559.pdf

[6] Prosecutor v. Radovan Karadžić. Decision on Accused’s Tenth Motion to Re-Open Defence Case. 9 July 2015.

Извор: Фонд Стратешке Културе –