Прочитај ми чланак
„Само да ми је да негде побегнем из ове беде и хаоса. Мењају се политичари и све горе нам је!“, Драган (47) Ниш.
„Не бих ја да дођем ту да радим, зарадим, и вратим се назад! Ја би да нађем посао, доведем супругу и останем ту да живим.“, Ненад (30), Београд….
Оваквих и сличних мишљења наслушах се последњих пола године. Људи у безнађу, депресивни, разочарани… Тмурна свакодневица Србије… Да би некако побегли од свега, многи се одлучују „на искорак“ и срећу траже у Немачкој, Швајцарској, Канади….
Углавном свака прича личи на претходну! Људи долазе, распитују се о начинима и могућностима да им се „среди радна дозвола“ а потом и боравишна, а док то чекају многи покушавају да „раде на црно“…
Како су опште прилике у Европској Унији почеле да бивају све суморније регулатива за запошљавање „новопридошлих“ је пооштрена. Међутим и поред тога, многи се “залете“ …. и без да имају ишта како-тако сигурно, дођу и у Швајцарску. Главна карактеристика готово свих је – не чују шта им се говори пре доласка! А ако и чују, то „приме на једно а пусте да изађе на друго уво“… Домаћин се онда нађе у „небраном грожђу“. Гост тражи, гледа, неко (једна дама из ЦГ) инсистира да нађе „хитно нешто на црно да ради“… А домаћин размишља како да јој „утуви у главу да је то немогућа мисија“.
Један мој познаник (L. T.), недавно је пре доласка у Швајцарску позвао власницу нашег ресторана у Цириху:
„Хало, извините ја сам тај и тај. Ваш број телефона ми је дао тај и тај. Да ли бисте могли да ме упутите на некога , неког нашег, ко је спреман да ми… (није ни завршио реченицу, чуо је саркастично цинично-надмени одговор):
„Ја нисам никоме за 32 године колико живим у Швајцарској помогла да дође, НИТИ ИМАМ НАМЕРУ! Ја нисам довела овде никога, нити хоћу! ЗБОГОМ!
Разговор који се водио недавно у Немачкој између господина М. С… И таксисте (београђанин родом) текао је овако:
М. С.: Какве су могућности да се овде нађе неки, било какав, посао?
Таксиста (грубо и уз цинични осмех): Види пријатељу, НЕМА НИ ТЕОРЕТСКЕ ШАНСЕ . Нико неће хтети да ти среди радну дозволу. То заборави. Није више као пре 10 година. Него уживај ти лепо у туристичком обиласку Немачке, буди срећан да имаш да будеш код неког а не у хотелу. А све друго ЗАБОРАВИ!
М.С.: Ма добро имам ја посао у Србији, имам свој стан у којем живим, него ако би могло…
Таксиста: Ма нема шансе пријатељу!
Власник једног локала у Белгији, Србин, господин Бобан Д… каже:
Бобан: Ја сам овде у посети, недавно, имао моју рођаку. Није дошла да ради. Али, свако од гостију локала ме је питао „а, ко је то? Одакле је? Шта ради овде?“… А верујем да су многи обавестили полицију, управу за странце да се „овде нека девојка мува по локалу“…
КАЗНЕ ЗА РАД НА ЦРНО СУ ЗА ПОСЛОДАВЦЕ ОД 50 – 150.000 еура А ЗА ОНЕ КОД КОЈИХ „ТУРИСТА /илегални радник / БОРАВИ“ ОД 1.500 – 10.000 еура.
Првенство код запошљавања имају држављани ЕУ држава (старих ЕУ), па новопридружене ЕУ… А ми смо тек негде на дну лествице… И није реч само о папиру као папиру (радној дозволи)… Треба тог’ да плаћаш редовно а не само да му формално „урадиш радну“… итд. А то неће нико да ризикује…
Један други мој пријатељ из Београда питао ме је: “А да одемо до наше цркве када дођем ту туристички? Један је човек из мог села тако у УСА успео да се снађе!“…
Окренем бројне телефонске бројеве и нађем се у чуду. Српска црква у Цириху подељена је била на два Црквена одбора до маја 2012 .г. Нису комуницирали међусобно а камоли са Патријаршијом! Нађем и податак да се поред Чикага и Хиландара, највећи библиотетски фундус налази у дијаспори у – ЦИРИХУ! Где? На тавану једне од Цркава које користи СПЦ. (Већ дуго времена траже неког ко би волонтерски радио и бринуо се о Библиотеци. Прве емоције које човек у том моменту осети су: Језа! Хаос! Љутња! Зар је могуће?!).
У том хаосу, како ће се неко испред Црквене општине одлучити да помогне непознатом земљаку? – размишљам данима.
Након пар дана јавља ми се поменути пријатељ из Београда и каже:
„Нашао сам још једну фирму, али сада из Женеве. Добио сам одговор од власника, неког Милана „Шта? Посао? Ма хајте молим Вас… Не петљам се са нашима!!!“
Са друге стране телефонске линије из правца Београда чујем снуждени глас мог друга који каже: „Али ја сам само хтео да се распитам, ништа друго! А ово већина не жели ни да разговара! Па какав смо то народ?“… Ја му одговарам – Па, то смо ми.
Сетих се потом речи једног нашег дипломате који ми је по доласку у Швајцарску рекао:
„Момак, чувајте се само наших људи. Ту се не зна ко ради за кога и ко шпијунира за кога. У стању су да продају рођену мајку за мало бенефиција или пара. Раде за све државе, ко год им се обрати, велика већина. А када се врате у Србију, праве се, као да нико то не зна!“
Тужна истина о нашем менталитету. Продај се за мале паре, а ако можеш првог свог земљака „баци у блато што више можеш!“. Страшно!
А шта кажу статистике како се то живи или боље речено животари на „Западу“?
– Немачка: 1500 евра месечни трошкови (за појединца); просечна плата 1100 евра; цена радног сата од 5 до максимално 10 еура… (Социјална помоћ тзв. ХЕРЦ ИВ =340 евра)
– Канада: сат рада од 13-20 канадских долара; минимални месечни трошкови 2500 долара; просечна плата око 1500 долара…
– Швајцарска: минимална плата 3200 франака; трошкови за изнајмљивање стана од 1500-2000 франака; просечна плата до 3500 – 4500 франака… минимални трошкови за појединца око 3300 франака… (социјална помоћ око 2500 франака)
– Француска: Минималац 1500 еура (бруто), минимални трошкови живота од 1620-2087 еура, станови су по стандарду 15-32 м2…
– Румунија (нова чланица ЕУ): минимална плата 650 еура (700 леи), месечни трошкови 2022 леи… просечна плата тешко да може подмирити трошкове кирије за стан…
– Израел (ван ЕУ): минималац 4100 шекела, просечна плата 5500 ; минимални трошкови 5000 шекела… кажу Израелци „значи може да имаш да не оскудеваш али ништа преко тога, мораш да се стегнеш“…
Посматрачи прилика у Србији, примећују, да просечан Србин запази само износ месечних примања које неко има на Западу а не обраћају пажњу на трошкове. Након првих годину дана по доласку на Запад, када их прође еуфорија (свуда се возе „добра кола“, „сјај велеграда“, и осећај да „се све може“) започне период катарзе и разочарења. То је моменат када се већина суочава са реалним стањем.
Уколико за прве три године успеју да се ослободе притиска „ја сам овде ипак странац, ништа не могу да урадим шта сам замислио“, и уколико се у том периоду не врате у Србију, наши људи остају да живе на „Западу“. Узимају кредите и „углављују“ се у зачарану спиралу – ради да платиш рачуне и кредите… живи да би радио.
А дијсапора се условно може поделити на четири основне групације људи:
Прву групу чине (ако их још има живих ) политички емигранти из времена другог светског рата.
Другу групу чине они који су дошли 60, 70 тих година „трбухом за крухом“. Ову групацију познајемо под именом “класични гастарбајтери“. Крећу се махом у нашим клубовима, слабијег су образовања, а раде у фирмама где већина говори наш језик. Одликује их непознавање језика државе у којој бораве. Код куће редовно гледају РТС, Пинк и БН а немају представу шта им се догађа у непосредном окружењу у којем бораве. Долазе на годишње одморе у Србију са циљем „да их цело село види како су успели тамо негде напољу“. А у државама где бораве, већина грца у кредитима и минусима (што је један од разлога зашто се не враћају кући)… Граде велелепне куће „у родном крају“ (у којима њихова деца, најчешће рођена у државама где раде, никада боравити неће )…
Трећу групацију чине млађи, образованији – махом избегли 90-тих година из Србије. Велики број њих завршио је високе и више школе, и гледа да се „максимално утопи“ у средину у којој се налази. Током година тотално губе контакт са земљом порекла…
Четврту групацију чине сви они који без обзира на време проведено у иностранству (ипак!) настоје да колико толико помогну Србији, на све начине.
Међутим када им се догоди као у примерима који следе, брзо и они изгубе вољу да на било који начин помажу Србији:
– Пример број 1: Сакупи жена кревете 2005. године, нове кревете, модерне, које је болница расходовала у Цириху и о свом трошку пошаље за Србију. А онда, по доласку у локалну болницу добије информацију да су свих 100 крвеета продати даље по цени од 1500 еура… Жена се издепримира и одустане од даљег помагања Србији.
– Пример број 2: Господин из Немачке је обезбедио 1000 медицинских кревета , послао за Србију – али, нико од надлежних из Министарства здравља није нашао за сходно да оде на Мађарску границу и преузме их. Епилог – кревете су запленили Мађари.
– Пример број 3: Господин из САД-а, који је више стотина милиона долара помоћи послао у Србију од 1995-2005. године. Након доласка у „родни крај“ схватио је да је помоћ покрадена и никада није дошла крајњим корисницима…
… Оваквих примера је на стотине и стотине….
Где је решење?
Нешто хитно мора да се мења , поготово у перцепији нас самих као народа. Ко смо, шта смо… И како се уопште неко усуди да тражи посао (на пример у Швајцарској или Немачкој) а да не познаје немачки или француски? Без познавања језика домицилне државе тешко да се уопште може и помислити на посао. Већина наших људи има средњу стручну спрему (73,8%) и познаје, махом веома слабо, енглески језик, а у Европи се тражи немачки, француски, италијански…
Quo vadis Србијо?
( Зоран Виторовић, васељенска )
