Прочитај ми чланак
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (16)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
ЗДРАВКО (Николе) БЈЕЛАНОВИЋ:
Према казивању Јоване Бјелановић, рођене Дедовић наишли су Њемци и још неке јединице у њема ким униформама. Наилазили су са свих страна. Опсада је извршена у току ноћи. Сви засеоци Велике каода су истовремено горјели, свуда су се чули јауци и запомагања нејаке ђеце и жена. У ешћарима (Бјелански Лаз) тога дана убијени су: Вида Бјелановић, рођена Славковић,жена Милете Бјелановића, Милица (17) кћерка Виде и Милете Бјелановића, Никола Бјелановић (54), Дмитар Бјелановић (60), Петар Бјелановић (65), Милосава Бјелановић (16), кћерка Радојка и Зорке Бјелановић,Наста Бјелановић, рођена Симоновић (50), жена Петра Бјелановића и Рада Бјелановић (70), жена Алексе Бјелановића.
У овом засеоку није било покушаја силовања.Војници су добро говорили српски. Један је узвикнуо»бјежите«, а пуцао преко глава, тако да је у том метежудоста њих избјегло сигурну смрт.
Избјегли су: Јована и Љубица Бјелановић с двојеђеце, једно од мјесец дана, било је у колијевци, ГранаОгњановић, рођена Максутовић, жена Вука Огњановића, Микаило Јокић (49), Тока Јокић (45) жена МикаилаЈокића, Фема Јокић (70), жена Новице Јокића и женаГавра Јокића Мирошевића, рођена Стешевић (60).
У Долу Радуловића су изгинули: Гина рођена Рмуш, (40), жена Петра Радуловића, њихова кћер, име јојне знам, налази се у списку жртава фашистичког терора уВелици, Станислава, рођена Ђиновић, (50), жена Радоја Радуловића, Божина (7), и Ракита Рака (22) удата у Шекулару,дошла у род и погинула, Јованка рођена Вуковић (50), жена Милосава Радуловића, Илинка (50) од оца Божа Радуловића, неудата, била је болесна, Коса и Станија кћерке Миливоја и Илинке Радуловић.
Од Симовића су изгинули:
Вучко (4), од мајке Милеве и оца МиЉана, његова мајка Милева, рођена Ђуричанин (35) и Милосава-Мило,(50), од оца Милована. Трифо Ђукић из Метеха живио је као избјеглица у кући Милутина – Руше Кнежевића.Погинула му је жена Љубица и кћерка Деса од прве жене (име јој не знам).
Ово су подаци о покољу према евиденцији Удружења Савеза бораца Велике. Они нијесу потпуни јер се зна да има више жртава фашистичког терора. Реч је напримјер о ђеци која нијесу крштена а убијена, или насилно на свијет бачена, као што је био случај са Милицом Симоновић коју су зликовци трудну распорили те је мушко дијете испало из утробе и заплакало. Слично су прошле још четири жене, које је требало да се породе кроз десетак дана.
ЗОРКА (Уроша) ПОПАДИћ:
Потресну причу о судбини четири породице којесу биле на окупу у кући Уроша Попадића испричала ми је за живота моја стрина Зорка која је случајно остала уживоту. Настојала сам да забиљежим све што ми је причала, да што више забиљежим њених ријечи, јер свједоче о страшном догађају који се не смије никада заборавити.Дубоко је уздахнула и сузе су јој потекле низ лице.Сваку ријеч је заливала сузама. Кроз плач је износила и сјећања на краткотрајну слободу коју је овај наш крајтолико дуго и стрпљиво очекивао.
Први вјесници слободе били су наше партизанске бригаде које су два дана прије тога покоља сломиле албанску границу, разбиле положаје балиста и Њемаца на Виситору, Сјекирици и чакору ит ако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да једошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су њемачке и балистичке снаге потучене уАндријевици и њеној околини и да неки преживјели остацибјеже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице утоку ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овакоизгинуло.
Тога дана у нашој кући су биле четири породице,укупно петнаесторо чељади, петоро Милорада Вучетића,шесторо мојих и четворо мога синовца Александра. Ододраслих мушкараца није било никога сем мога стогодишњег оца Вука који је био слијеп и непокретан. Осталосу биле жене и ситна дјеца. Наша кућа опкољена шумом сасвих страна, за несрећу налазила се на крају села тако дами ништа нијесмо знали шта се догађа. У овом сулудомналету непријатеља, наше породице су изгледа прве уништене. Страшно је то било кад су са свих страна на нас сјурили војници у њемачким униформама и почели у нассипати ватру. Све ме боли од онда. чудим се како сам жива. Камен би пукао од жалости и туге, а ја сам ето још на ногама и при памети. Остала сам жива а камо моје среће да нијесам. Кад помислим на онај црни дан сваутрнем. Муке мога беспомоћног оца без оба ока и непокретне мајке Милице не одлазе ми с ума. Спаљена јеи Мара, мајка Светова. Виђела сам кад су убили малог трогодишњег Томислава Вучетића а затим његову мајку Даницу.
Више нијесам знала за себе. Пала сам у несвјест И то ми је спасило живот. Дуго сам била у бунилу и тек пред залазак сунца сам устала. Кад сам погледала око себе поново ми се смучило пред очима, али сам некако успјела да се одржим на ногама. Кућа је била сравњена са земљом.
Око згаришта растурена и унакажена људска тјела. Хвата ме ужасан страх. Не могу се орјентисати и не знам гдје се налазим. Не знам шта да радим и куда да кренем. Стегох срце и реших да обиђем унесрећене. Тешко их је препознати.Вуца Вучетић је до појаса изгорјела. Груди јојунакрст расјечене. Била је лијепа ђевојка. Мајка Милосаваса унуком Милевом лежи у локви крви. жена Лекова искасапљена са двоје мале дјеце. Моја снаха Роса коју сам воЉела као Воја, пала је и у загрЉају држећи мало дијете мртво. Уз њу се згрчила моја седмогодишња кћеркаМилка. Дохватих је, а она писну, могао си је чути на врх Виситора. Сва је била у крви. Обадвије ноге су јој биле изломљене куршумима. Заборавила сам колико је ранабило на њој. У току ноћи сам је однијела у збјег изнад Вукадинова потока и оставила је код мојих рођака да јепазе, а ја сам се вратила да нешто радим оним жртвама даих не развлаче изгладњели пси који су завијали на свестране. Уз велике напоре сам успјела да их поређам у јазкоји је туда пролазио, затим сам набрала кукуруза, којимсам их покрила и набацала мало земље одозго. Кад самзавршила вратила сам се поново у збјег. Милка се борила са великим мукама. Добила је високу температуру, из ранатече сукрвица и гној, црви почели да гмижу, жива се распада.
Немам ништа да јој дам да окваси уста. СтокаопЉачкана и нигдје се не може наћи кап варенике. Не може бити горе. Пронијела се прича да је Зако Јокић-Стојнић сачувао мало ракије, иде уз Велику и ђе нађе рањенике испира им ране ракијом. Гдје пронаћи тога добротвора? Ко зна докле је он стизао и да ли има још ракије.Ова прича о нашим патњама нема краја. Она се наставља и после ослобођења. Рат завршен. Сванула дуго очекивана слобода, а на овом нашем терену нема ко да јој се радује. Мјесто да слушамо пјесму на све стране се разлијеже кукњава. Сакупљају кости па кукају. Омладина је била у бригадама, радовала се побједи. Није ни знала дасмо ми овако изгинули.
У тим тешким данима дошао је Милорад Вучетићда преноси кости своје породице у гробље. Како, кад је њих дванаесторо стрпано на једну гомилу. Болно је кад браћа дијеле њиву, а ето дошло вријеме да ми дијелимо кости својих најмилијих. Свако је добио кости сразмерно броју настрадалих чланова.
(Наставиће се)
