Pročitaj mi članak
На данашњи дан пре 71 годину усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је побијено најмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.
„Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже за Срну председник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић.
Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније.
„Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и децу“, подсјећа Басташић.
Он каже да су усташки злочинци сутрадан ујутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пијани и крвавих униформи, прикључили процесији која се кретала улицама Пага и завршила у католичкој цркви у центру града.
„Готово у исто време, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стрељале око 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у јаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.
Он додаје да су италијански војни санитарци на месту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забележили, „свеже закопани леш“. Међу овим жртвама било је 407 мушкараца, 293 жене и 91 дете. Њихов пепео затрпан је у пашком камењару.
Данас на острву Пагу, на месту некадашњег логора, нема споменика који би подсећао на стравичну судбину најмање 8.020 људи, недужних жртава – Срба и Јевреја, побијених у лето 1941. године.
Спомен-плоча у ували Слана, обновљена пре две године, разбијена је након два дана и до данас није обновљена. На месту логора Јадовно у протеклом рату порушено је спомен- обилежје, а тела жртава и даље леже неексхумирана. Недавно су потомци жртава на месту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.
„Данас, седамдесет и једну годину касније, готово нико се неће сетити кланице која се догодила 15. августа 1941. на Велебиту и на Пагу. А требало би, ради наших предака, нашег достојанства и наших потомака. Међу многобројним потомцима жртава, успомену на њих чува тек неколико њих“, поручује Басташић.
Логор Слана – кад усташе побију, Хрвати се боре за заборав
На подручје некадашњег усташког логора Слана први пут сам дошао 2006. Као и тада, 1941 л. Г, и онда је на Слани пржило сунце. Рекао би наш народ – „гори земља“.
Овдје нема земље. Слана је сами камен. Једини живот који се ту одржава јесте биљка зелених назубљених листова отровног садржаја.
Камен на Слани је оштрих ивица. По њему је и обувеном тешко ходати. Још увијек су видљиви остаци камених усташких настамби и стражарских грудобрана. Заточеници су у тешко замисливим условима голим рукама каменом у камену градили те објекте и цесту која води „од никуда никуд“, а која се још увијек добро види. Ноћу су се смрзавали под импровизованим надстрешницама.
О Слани сам прочитао све што ми је било доступно.
Сјетио сам се преживјелог Јеврејина који је свједочио како је усташа наредио двојици да легну и прије пуцња у главу викао: „Хајде, реците ‘иже јеси… иже јеси…’“ И оног стријељања од стране још невичних младих усташа, када су рањени мученици јаукали молећи православне молитве. И преживјелог Даруварчанина Јоже Балажа, који је у бараци нашао урезано у греди: Поповић, Попара… Грубишно Поље.
И оног усташе који је на суђењу рекао да је међу око 1.300 православаца, који су у року од неколико дана одвезени бродом на обалу и поклани у оближњим јамама, било највише Грубишнопољаца и Пакрачана. И оног другог који је свједочио како су дјеца пред клање запомагала: „Жандаре, немој ме клати…“ И онога који је свједочио о убијеној мајци са дјететом, чија глава стрши из мајчиног трбуха, у коме му је тијело жицом ушивено.
На Слани су још увијек видљиви дугачки ровови у којима су Талијани септембра 1941. затрпали пепео ексхумираних, па спаљених, плитко закопаних лешева. Евидентирали су и број тијела: 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете у доби од 5 до 14 година.
Неко се добро побринуо да се Јадовно и Слана ријетко помињу (стави као поднаслов)
Очито прикривање самог локалитета усташког злочина и његовог карактера имају свој континуитет. Од 1947. до 1966. у организацији Савеза бораца Пага полагани су вијенци на прекопане гробнице на Фурнажи, изнад Малина, и покретане акције прикупљања финансијских средстава за подизање споменика на овом мјесту злочина.
Анте Земљар је у књизи Харон и судбине (стр. 25) биљежио да је акцију за подизање споменика водила организација Савеза бораца и да су почетни резултати били добри. „На жалост, она је из више разлога престала а једна од тих је новчана немоћ пашке комуне да се ухвати у коштац са овом замисли која изискује и одговарајућа стручна и обилна финансијска ангажирања.
У ову сврху били смо се обратили и широј јавности, али је и овај потез већ у почетку замро због мршавог одазивања. Под новим руководством удружења бораца, којег је водио Никола Бистричић, остало се при закључку да се за сада не полази на велики монумент, него да се ово широко камено подручје барем скромно обиљежи једним написом на урвинској надморској стијени у Сухој, на почетку логора Слана.“
Народ отока Пага је сакупљеним средствима 7. септембра 1975. на једној литици на прилазу плажи Суха (Пашка Слана) подигао спомен-обиљежје на којем пише:
„Слава жртвама фашизма 1941. године, концем свибња основан је овдје логор смрти Слана. У страшном трајању у непуна три мјесеца тисуће недужних људи: Срба, Јевреја, Хрвата и других нашло је смрт у канџама фашистичких звијери на копну и у мору. Смрт фашизму, слобода народу!
Поводом 30. годишњице побједе над фашизмом и ослобођења земље НАРОД ОТОКА ПАГА 7. РУЈНА 1975. ГОДИНЕ.“
Ни ријечи о томе да су овај злочин починиле усташе.
У књизи Харон и судбине Земљај је 1988. записао и сљедеће: „Од стране Опћинског одбора Паг за обиљежавање спомен – подручја Слана наручена је изградбена документација која ће захватити читаво подручје бивших логора и гробова. У 1988. години већ се пројектира изградња цесте која ће од села Метајне водити према Слани. Она ће ићи паралелно са цестом коју су градили логораши тако да се ову остави недирнуту као монумент времена.“
Не само да осим плоче, која је постављена 1975, више ништа није урађено на иначе регистрованом Спомен-подручју Слана, него је и та једна плоча уништена у протеклом рату.
Почетком ове године покренули смо иницијативу за обнову спомен-плоче. Добили смо сагласност Министарства културе да се постави на истој локацији „реплика плоче“ (истих димензија и истог садржаја).
Садржај текста на плочи сам нашао у Земљаревој књизи, коју је, узгред, било веома тешко наћи.
Градоначелник Новаље, на чијем се подручју налази Слана, противио се садржају текста на плочи образлажући то „реториком која није сукладна данашњици“ и тражећи да му дефинишемо колико је то „тисуће недужних људи“. Како ми рекоше суорганизатори, касније се сложио.
Слику плоче (мутни скен из новина) пронашао сам у једва прикупљеном фељтону Пакао у каменој пустињи из 1985. Наћи мјесто гдје се налазила плоча било је много теже. Нико није знао.
Уз Божју помоћ, 15. јуна, након вишечасовног лутања и пред сам одлазак са Слане, указало се мјесто. У самој ували чучнуо сам уз море да се на оној врућини умијем. Дуго сам размишљао да ли ћу учинити светогрђе умивајући се водом која је на том мјесту прогутала толике жртве. И умио сам се! Јер та вода кости мојих дједова умива!
И ту сам опет упитао: „Мили моји, да ли сте ту?“
Прешао сам погледом са мора на стијење и одмах примјетио остатке потпорња који су носили плочу. Када заплачете у мору, не знате колико сте суза пролили.
Савјетовали су нам да плочу поставимо онога дана када ће бити откривена. Тако је и урађено. У суботу 26. јуна 2010. положили смо вијенац у плаву гробницу Пашког канала и помолили се за душе погубљених.
Кажу историчари да је више жртава побијено у мору око пашког рта Светог Криштофора него на самој Фурнажи и на подручју логора Слана.
Спомен плоча на мјесту усташког логора у ували Слана постављена 26. јуна 2010. Уништена три дана касније.
Никада од тада толико људи није боравило у овој каменој пустињи. Одржан је парастос, први након љета 1941. Ми, потомци јадовинских жртава, са својим пријатељима заједнички смо молили Бога да подари мирно мјесто душама наших предака. Није било суза. Тај дан је био празник. Под обновљену спомен-плочу у ували Слана положени су вијенци.
Са сином Луком положио сам вијенац његовом прадједу, чије име носи. И Милан, мој други дјед, и стриц Стеван, тада осамнаестогодишњак, убијени су – са још 483 Грубишнопољца – на стратишту Јадовно.
И Слана је Јадовно!
Јуче ујутро су ми јавили да плоче више нема. Ништа чудно, то је ствар континуитета. Боли, али бол је наш сабрат. И то је ствар континуитета.
Затирање истине је узалудан посао! Што дуже се истина покушава сакрити, то ће већа бити срамота оних који то чине.
Догодине на Слани!
(Јадовно, Душан Басташић)
