Прочитај ми чланакНе назире се крај друштвено-политичке кризе, у којој се Србија налази од 1. новембра. Студенти позивају на још један масовни протест, а многи се седам дана пре тог скупа питају – хоће ли Видовдан бити нови 15. март?
Београдске улице дуго ће памтити 15. март, када се у српску престоницу сјатило више од 300.000 демонстраната. Познаваоци прилика оценили су тај протест као највећи у српској историји, а многи су се, због превеликих очекивања да ће он донети нешто револуционарно, кући вратили разочарани, пише Дојче веле.
Три месеца касније, поруком „Гужва је у граду? Биће још гужве“, студенти су поново подгрејали наде дела становништва, које се месецима уназад бори за промене. Видовдан, 28. јун, нови је датум ка коме су упрте очи целокупне српске јавности.
„Још једно пребројавање снага“
Политички аналитичар Виктор Стаменковић оценио је најављени протест као „још једно пребројавање снага“ и „добар показатељ да ли је енергија и снага студентских протеста утихнула“.
„Већ дуже време постоји затишје, а вероватно и замор код људи. Студенти сада желе да ревитализују енергију овог протеста, који у континуитету траје од краја прошле године. Тешко је за очекивати да се понови масовност прошлог протеста, али је за студенте засигурно битно да буде приближан број људи“.
На питање зашто су као датум новог протеста одабрали баш Видовдан, Стаменковић истиче за DW да је и то део важног процеса који су студенти започели.
„Видовдан је веома важан празник у српској историји и самим тим симболичан датум. Ово се може посматрати као наредни корак у ономе што су студенти отпочели, а то је ‘преотимање’ националних симбола из руку режима и враћање заставе, патриотских песама и националнх празника у руке народа. То је процес који траје од новембра и који је јако успешан по студенте.“
Ко дуже издржи
Протест заказан за 28. јун биће први велики протест од одржавања локалних избора у Косјерићу и Зајечару, на којима је, уз бројне неправилности током целокупног изборног дана, владајућа СНС однела тесну победу.
Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука (ФПН) у пензији, констатује да након ових избора „имамо неку врсту равнотеже моћи или немоћи између власти, студената у протестима и грађана који их подржавају“, те да се сад поставља питање ко ће дуже издржати.
„Оно што одлучује је ниво политичке мобилизације. Предвођеност од стране студената је незамисливо дуготрајна и ако се испостави да ће и овај протест 28. јуна бити масован, власт не може ни да помисли да је купила време и да је ствар завршила у апатији и бескрајно дугом процесу покушаја да разним претњама изврши притисак на универзитете“.
Зато предстојећи протест види као један од начина за перманентно вршење притиска на власт.
„Ако грађани већ немају воље да учине нешто попут генералног штрајка – што је код нас изгледа митолошка категорија – ово је начин да их наведу да на неки начин све стане. Морате имати неку врсту опипљивог, усклађеног, дуготрајног притиска, који би се разрешио изборима и неком врстом делегитимизације власти“, објашњава Стојиљковић за DW.
Студентска очекивања различита
Студенти са којима смо разговарали имају подељена мишљења и очекивања од предстојећег протеста.
„Видовдан видим као наставак 15. марта. Очекујем да ће оно што је изостало тада, а подстакнуто је изборним манипулацијама у Косјерићу и Зајечару, кулминирати 28. јуна“, рекла нам је Теодора, студенткиња једног београдског факултета.
Иако верује да ће што се тиче студената све протећи мирно, не може да се отме утиску да је можда време да се „коначно нешто радикално деси“.
„Шта год да се деси мора да буде барем толико велико и значајно да га натера да распише изборе, све друго значило би продужетак агоније. Сматрам да је идеја у народу била довољно зрела још 15. марта, те да би вишемесечна борба могла сад да добије свој епилог“.
Њен колега Петар ипак не гаји превелика очекивања, али се нада „барем новој Славији“, алудирајући на први велики студентски протест у Београду из децембра прошле године, који је бројао више од 100.000 људи.
„Мислим да ће бити мирно, без нереда, иако очекујем провокације из Ћациленда, слање батинаша и спречавање људи да дођу до Београда. Мислим да ће протест бити величанствен, али не и да ће се нешто колосално променити“, рекао је овај студент за DW.
Како до „колосалне промене“?
Анализирајући резултате избора одржаних у Косјерићу и Зајечару 8. јуна, политиколог Стаменковић истиче да су нам они показали „да имамо формулу за успех и потенцијалну победу против СНС-а, а то је уједињење и сарадња са студентима“.
„То значи да се првенствено опозиција уједини на једну листу и да студенти сарађују са њима, али и сви друштвени актери. СНС је од 2012. наовамо своју доминантну позицију баштинила из тога што је опозициони спектар јавности био разједињен. Сада смо видели да СНС није јака кад против себе има хомогену масу, тј. када се опозициони део јавности уједини и подржи јединственог политичког актера“, истакао је Стаменковић.
Са тиме је сагласан и професор Стојиљковић, који суштину успеха види у промени стратегије.
„Ако избора очито неће бити почетком лета или јесени – јер их он расписује само када је сигуран да може да их добије – онда је прича о јединственој студентској листи, због које се сви повлаче из политичког простора, прилично пасе. Очито је потребно да се преобликује фронт студената и да њихова листа садржи рационалну позицију политичке опозиције, уз високо ангажовање цивилног друштва“, истиче Стојиљковић.
„Није више довољно причати да смо против Вучића, потребно је показати на којим питањима, са којим средствима, кадровима и капацитетом можемо нешто направити“.
