Kako i koliko pripadnika vladajuće stranke možemo da nahranimo i napojimo za minimalac? Grubom računicom, jer ona mora da bude takva, članova SNS-a ima najmanje 700.000, a ljudi koji primaju minimalac, oko 400.000. Ako čak i bar jedno dete oteramo u sobu, u proseku bi troje (ne)zvanih gostiju vladajuće stranke, pojelo mesečno sledovanje mesa jedne tročlane porodice. Na kraju, ostajete samo posmatrači onoga što su nam pojeli. Rešenje je kredit. Pa, da pitate Milenka Jovanova, Irenu Vujović, Nebojšu Bakareca da vam budu žirant?
Милица Ђурђић отворила и приватну клинику у Београду на води, Брнабић јој помогла да подигне кредит од 1,6 милиона евра
СНС је странка која себе све више види као старатеља житеља Србије, а житеље Србије, наравно, као неспособне да брину сами о себи. Зато би и био ред да власт једном и угости свој народ, да се барем мало осете као вредна и обична људска бића? Јер они то сада нису.
Милица Ђурђић, партнерка председнице Скупштине Ане Брнабић, отворила је приватну поликлинику у луксузном стамбено-пословном комплексу Београд на води. Према подацима у које је Нова.рс имала увид, Ђурђић је за потребе отварања ове здравствене установе подигла кредит у вредности од 1,6 милиона евра, након што је под хипотеку ставила стан своје партнерке у Шолиној улици на Дедињу.
Тако, глава једне српске породице устаје пре праскозорја (проглашено за најлепшу српску реч), стаје у ред за сендвич, обогаћен словеначким мајонезом, дрхтавом руком прихвата флашицу са водом и креће за Београд. Видео га је до сада само два пута. Кад је са својим одељењем посетио Кућу цвећа и кад је ћерку водио у Институт за мајку и дете. Упала бубрега. Мала је тада имала шест година. У парламенту Србије чуо је особу по имену Ана Брнабић. Прочитао је да је спремно заложила своју некретнину да би њена партнерка подигла кредит. Њему не треба толико, са 300.000 динара би био задовољан, али он је на минималцу и његов кум, колега… А, да замоли неког из СНС-а да му буде жирант? Шта је то за њих. Србија не сме да стане.
Као и сваке године у августу и септембру, медијски простор пуниће се причама о минималној заради, односно минималној цени рада. Са једне стране налазе се синдикати који се залажу за њено увећање, са друге послодавци који су изричити да би их тако нешто упропастило. Са стране, све ово посматра само један човек. Шта ми уопште имамо са тигром или Сандоканом? Они који су у Александру Вучићу видели харизматичног светитеља не могу да објасне разлоге за опчињеност. Таквих разлога нема, осим подаништва, као масовне шуге која сврби, али је опасна за чешање.
Минимална зарада је Законом о раду, као што је то већ приказано, уведена како би се на одређено време заштитио послодавац, који тренутно лоше послује. Јер, која год да буде нова минимална цена рада, она неће спасити најугроженије раднике потпуне беде у којој се већ дуго налазе. Председник Србије ће сигурно рећи да је будуће повећање показатељ великог успеха политике коју води на „води“.
Када се ова председникова политичка имагинација пренесе у реалност, добија се идеално друштво енормних класних разлика, у коме кумови возе, додуше још увек не летећи, али ипак „ламборгини“. Ако у овој држави машинама више нису потребни људи, онда ни људима више не треба да буде потребан плаћени посао. Политика ове власти је добрим делом заснована на принуди радника да продају своју радну снагу како би преживели, па би нарушавање овог принципа било заиста револуционарно. Шта год то било, крај се примакао.
Ако постоји нешто, морали бисмо да знамо шта је то.
Да ли то Ђука прети: У САД би пуцали у вас када блокирате пругуhttps://t.co/5sNTE2bpcF
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 9, 2024






