Prije nešto više od deset dana došlo je do velikog zaokreta u politici Milorada Dodika prema Zapadu. To nije prvi put da se Dodik okreće Zapadu, međutim, ovaj zaokret je došao iznenada i za javnost potpuno neočekivano s obzirom na to da se činilo da je Dodik u konkretnom slučaju došao do krajnje granice konfrontacije sa Zapadom i da nema nazad.

Ипак, у међувремену, Додик се очигледно успио договорити са Западом.

И то без знања Београда и Сарајева!

Тако је, налазећи се у безизлазној ситуацији, Додик вјештим маневром у Сједињеним Америчким Државама, који је, очигледно, припремљен већ неко дуже вријеме, успио да постигне непознати договор с америчком администрацијом, и то без знања Београда и Сарајева.

Шта знамо о договору?

Прије неких десетак дана, Ана Тришић Бабић, позната једино по томе што, иако се није превише појављивала у јавности (углавном је обављала неке мање медијски експониране послове у Министарству вањских послова БиХ, а прије тога на пројектима везаним за УСАИД и у Канцеларији високог представника за БиХ), што је она највећи НАТО лобиста у оквиру Додикове странке Савеза независних социјалдемократа (СНСД).

Она је за вршиоца дужности предсједника Републике именована у суботу 18. октобра, и то буквално преко ноћи, пошто се, рецимо, у петак мислило да ће за вршиоца дужности предсједника бити изабрана Жељка Цвијановић, садашњи члан Предсједништва Босне и Херцеговине. Иначе, мјесто предсједника је поједностављено речено остало упражњено (пошто је то посебна перипетија која би захтијевала посебан члана) након што је Суд БиХ осудио Додика и забранио му да обавља дужност предсједника.

То су биле јасне назнаке да се може очекивати да ће и његова породица и фирме које је претходна администрација означила као повезане с њим и његовом породицом бити скинуте са ОФАЦ листе у најскорије вријеме, што се јуче и догодило.

Такође, из сарајевских медија, који иначе не скривају свој бијес због одлука САД, може се наслутити да је Додик постигао још неке договоре, а који се тичу прије свега повлачења Кристијана Шмита, којег Додик (за разлику од Вучића) није признао за високог представника с обзиром на чињеницу да није именован уз сагласност Савјета безбједности.

Повлачење Шмита са мјеста високог представника била би заиста једна велика Додикова побједа — наравно, све под условом да је тачно да ће се ствари развијати у том смјеру.

Друга ствар коју смо из сарајевских кругова сазнали јесте да, иако наводно за сад Шмит остаје високи представник бар још неко вријеме како ствар не би била превише очигледна, да ће Шмит већ сада повући неке своје раније одлуке као посљедицу Додиковог договора с Американцима, иако се томе, како се дало чути, највише противе Њемачка и Британија.

Тако долази до успостављања неког новог стања у политичким односима у Босни и Херцеговини (као и међународним односима у вези Босне и Херцеговине), тачније, дошло је до враћања на неке позиције од прије годину и више дана, што свакако одговара Додику и Републици Српској с обзиром на то да је у том периоду дошло до ескалације сукоба између ОХР-а (Канцеларије високог представника), односно међународне заједнице, с једне, и Додика, с друге стране.

Београд – “кадар невера”

Оно што такође треба истаћи јесте да су оваквим развојем догађаја били подједнако изненађени и Београд и Сарајево.

Уопштено говорећи, Вучићу не одговара Додик, као што му не одговара било који други доминантан лидер у Републици Српској, јер то смањује Вучићев значај и способност да их држи под контролом и зависним од Београда. Зато Вучић није пропуштао прилику да подржи Додикове противнике, па је тако прије неколико година полиција три дана пред изборе у Републици Српској зауставила возило у којем су били Влада Мандић и Адам Шукало, чланови Вучићевог СНС-а, а јавна је тајна да су Вучићеве симпатије на тим изборима припале Додиковој противкандидаткињи Јелени Тривић.

Затим треба подсјетити и да, на примјер, Милош Вучевић његује врло присне односе са опозиционим лидером Драшком Станивуковићем, па су једном чак на друштвеним мрежама заједно играли и “Човјече, не љути се”, кад је Вучевић поручио: “Иако је ово игра, политика то није и не смије да буде. Да бисмо ишли напријед, некада неке играче морате прескочити, а неке избацити.” Више је него јасно на кога се ова порука односила.

Све то указује на то да Вучићу никако не одговара да Додик самостално лобира и преговара, него да то увијек чини преко Вучића и званичног Београда, тако да у тој констелацији снага Додик увијек буде у подређеном положају и на неки начин монета за поткусуривање.

Што се званичног Београда тиче, прво је своје незадовољство Додиковим поступцима изразио Вулин, а потом и сам Вучић, који није могао да сакрије своју љутњу због тога што је Додик, не питајући њега, успоставио директан контакт са Западом, индиректно оптужујући Додика да је у савезу с Хрватима, а кога, како Вучић каже, Хрвати хвале — тај је сигурно лош по Србе.

Сигурно је да у Вучићевој љутњи има и доста фрустрације с обзиром на чињеницу да Вучић не само да није успио да се приближи Трампу, него је и напрасно, уз званично образложење у виду здравствених разлога, напустио САД (зли језици су говорили да је заправо најурен из САД).

Сарајево и дипломатија “мртве мачке”

Иначе, Република Српска има тај хендикеп с обзиром на то да су све амбасаде у Сарајеву, што омогућава прије свега да већинско бошњачко Сарајево утиче на разне начине на дипломате страних држава како би их привољело на своју страну.

Јавна је тајна да обавјештајна агенција АИД (сарајевска БИА), иако је формално престала да постоји, суштински никад није распуштена, него је наставила свој живот као једна неформална група у оквиру сада постојећих полицијских агенција Босне и Херцеговине.

Додуше, исто тако није наставила да функционише и служба Републике Српске, али како њени службеници не сједе у Сарајеву, њени представници немају никакав утицај на стране амбасаде. При томе, што се Додиковој политици мора замјерити, Република Српска у Сарајево шаље углавном подобне умјесто способне кадрове, које много више занима да плата буде редовна него да се баве ширењем утицаја на стране амбасаде.
Тако су углавном сви дипломатски представници у БиХ под утицајем бошњачких параобавјештајних структура, због чега су дипломате углавном њима наклоњене, а они који нису под контролом ризикују освету ових кругова.

Илустративан је примјер Ларса-Гунара Вигемарка, бившег шефа Делегације Европске уније и специјалног представника ЕУ у БиХ, који није био претјерано омиљен у Сарајеву, а коме су медији по његовом одласку сервирали причу о мртвим мачкама које су пронађене у стану у којем је боравио током свог мандата у Сарајеву.

Поента приче је да су, усљед таквог дјеловања, информације које из Сарајева иду према матичним земљама страних амбасада углавном филтриране тако да иду у корист политици политичког Сарајева, које заговара интервенционизам међународне заједнице који увијек иде у корист Босне и Херцеговине као државе, а на штету институција и надлежности Републике Српске, што води све већој централизацији Босне и Херцеговине и све већој концентрацији власти у Сарајеву.

С обзиром на чињеницу да је Сарајево већ неко вријеме без америчког амбасадора, Додик је ово очигледно искористио да прескочи америчку амбасаду у Сарајеву и да за интересе Републике Српске лобира директно у Сједињеним Државама.

Све је то изгледало поприлично наивно и више као представа за домаћу јавност, с обзиром на то да је Додика подржао бивши градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани, а затим и Род Благојевић, које је, без пуно успјеха, плаћао и користио и Вучић.

Међутим, Додик је очигледно ухватио праву конекцију (можда су томе помогли добри односи са Израелом и хрватским фактором у БиХ?) па је успио да излобира нешто за интересе Републике Српске.

Тако се Додик једним потезом ријешио и Вучића и Сарајева, а уз то задобио наклоност Вашингтона.

Цијена – оно за шта су борци Војске Републике Српске давали животе?

Оно што остаје непознато јесте цијена коју је Додик платио за све ово.
Знамо да је Трампу нудио налазишта литијума и других метала, али шта је коначно понуђено, плаћено и дато, то остаје потпуна непознаница.

Вриједност тих рудних богатстава процијењена је на 100 милијарди долара.
Да је цијена плаћена не крије ни Додик, иако о висини и о врсти накнаде можемо само да нагађамо.

Тако је Додик у свом интервјуу за Еуронеwс сам рекао да је ријеч о трговини и да нема политичке трговине у којој се нешто не плаћа да би се нешто добило заузврат.

Да у политици нема ништа џабе, јасно је, али без обзира колика је цијена плаћена, постигнут је одређен успјех, и то, чини се, не само на плану укидања личних санкција Додику и његовој породици, него се чини да усљед те трговине међународна заједница, односно Канцеларија високог представника, директно ретерира.

Auf Wiedersehen, Herr Schmidt! Welcome, Mister Trump! Испод Миле, сто ђавола вире!

Усљед ових поступака све су прилике да је Додик спаковао кофере Кристијану Шмиту, што се до прије само мјесец дана чинило као потпуно невјероватно и чинило се да је прије Шмит спремио Додика за затвор или политичку пензију него да је Додик спаковао Шмита (или спаковао Шмиту).
Из свега изнесеног јасно је да Додик показује изузетну прилагодљивост, сналажљивост и способност преживљавања у оваквим односима.

Иако се до прије само мјесец дана налазио у потпуно безизлазној ситуацији, он је успио да нађе начин да ситуацију потпуно преокрене.

Треба имати на уму да Додик нема иза себе међународно признату државу, јер је Република Српска ентитет у оквиру БиХ која наступа на међународној сцени, и да зато нема на располагању она средства која иначе стоје на располагању државама и државницима.

Једноставно, из тих разлога у међународним односима Република Српска нема једнак положај и третман какав имају Србија, БиХ и остале државе чланице УН-а.

С обзиром на ову чињеницу, Додик као предсједник Републике не иде на састанке Уједињених нација, не остварује или рјеђе има прилику да остварује директне контакте с предсједницима других држава и слично, али и поред свега тога, он је успио да за себе, а све су прилике и за Републику, задобије одређене користи, и то је заиста изненађујуће похвално.

Шта смо конкретно добили, остаје да се види, као што остаје да се види и да ли је ова промјена политике САД према БиХ трајнијег карактера.

Оно што је евидентно јесте да постоје позитивни помаци у политици америчке администрације предсједника Трампа према Републици Српској, али оваква попуштања свакако представљају значајан заокрет у америчкој политици према Републици Српској и доказују да је Додик вјешт и интелигентан политичар кога не треба подцијенити.

Oznake: Aleksandar Vučić, zapad, Milorad Dodik