Прочитај ми чланакДанас, 24. јуна, Србија и српски народ где год да живе, обележавају Дан сећања на логор Јадовно – једно од најстрашнијих стратишта у историји нашег народа у 20. веку. Ово је дан када ћутимо гласно, сећамо се по имену и молимо по савести.
Логор Јадовно, успостављен у пролеће 1941. године на планини Велебит, био је прво масовно губилиште у новооснованој Независној Држави Хрватској. За свега неколико месеци постојања, до августа 1941, у њему је на најсвирепији начин убијено више десетина хиљада Срба, као и хиљаде Јевреја и Рома. Жртве су, без икаквог суђења, везиване жицом и бацане у бездане крашке јаме – често живе.
То није био логор рада, нити логор интернације. То је био логор смрти, са само једним излазом – у провалију. У тишини Велебита, у дубини камених гробница без крста, остала је истина која и данас одјекује – а често се прећуткује.
Данас, када сећање бива истискивано, наша је обавеза да памтимо.
Обележавајући Дан сећања на Јадовно, не тражимо освету – већ истину. Не призивамо мржњу – већ правду. Не говоримо из политике – већ из поштовања према невинима.
У Јадовну није страдао само човек – страдала је савест човечанства. И зато Јадовно није само географија – оно је тест на који сваки народ пада или пролази: да ли памти своје мртве, или их предаје забораву.
Новомученици јадовнички, молите се за нас!
Да никада више не будемо народ без гласа.
Да никада више не допустимо да истина падне у јаму.
Да никада више не дозволимо да се мржња легитимизује ћутањем.
За душе побијених, за сећање живих, за опомену будућима – Јадовно живи у нама.
