YоуТубе поглавља:

00:00:00 Представљање Цвијетина Миливојевића
00:00:13 Вучићев утицај на власт и опозицију у Српској
00:00:44 Однос власти у Српској према студентима из Србије
00:01:28 Како Вучић истовремено игра на СНСД и опозицију
00:02:07 Људи блиски СНС-у и ранији избори у Српској
00:02:49 Додиков политички пут од Милошевића до Вучића
00:04:10 Додик мобилише гласаче за Вучићеву власт
00:04:54 Могу ли бирачи из Српске одлучити изборе у Србији
00:06:01 Локални избори и спорна пребивалишта преко Дрине
00:07:53 Бирачи из Србије на локалним изборима у Требињу
00:09:21 Држављанство свим Србима, али без изборних уцена
00:10:40 Посебна изборна јединица за дијаспору

У разговору са главним и одговорним уредником „Србин.инфо“ Дејаном Петром Златановићем, Миливојевић је направио јасну разлику између законитог учешћа држављана који живе у иностранству на парламентарним и председничким изборима и, како је навео, злоупотребе пребивалишта ради гласања на локалним изборима.

Разговор је вођен у изборној години у којој су општи избори у Босни и Херцеговини одржани 4. октобра, док су ванредни парламентарни избори у Србији заказани за 25. октобар 2026. године.

„Готово све странке у Српској на неки начин су под Вучићевом контролом“

Миливојевић је изнео оцену да се, посматрано из Београда, највећи део странака власти и опозиције у Републици Српској налази под неком врстом утицаја Александра Вучића. Као изузетак издвојио је Листу за правду и ред Небојше Вукановића. Према његовим речима, готово све друге значајније странке у Српској одржавају блиске односе са влашћу у Србији, независно од тога да ли у Бањалуци наступају као власт или као опозиција.

Миливојевић је рекао да никада није до краја успео да разуме све разлоге за такав однос, али да један део објашњења види у дугогодишњој навици политичких представника из Републике Српске да буду блиски са оном политичком снагом која у датом тренутку управља Србијом. Он сматра да је потребно да руководство Републике Српске има добре односе са руководством Србије, али упозорава да проблем настаје када се та природна национална и државна сарадња претвори у средство за остваривање страначких интереса.

Однос према студентима као показатељ политичке зависности

Као један од примера утицаја власти из Београда, Миливојевић је навео однос власти у Републици Српској према студентима са универзитета у Србији који су дошли да разговарају са грађанима Српске. Према његовим тврдњама, студенти су током посете били понижавани, поједини скупови су им забрањивани, а на неким местима су их нападале групе које је описао као батинаше. Због такве атмосфере, како је рекао, студенти су прекинули започету турнеју.

Најтужније је, према Миливојевићу, то што су међу тим студентима била деца пореклом из Републике Српске која студирају у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и другим универзитетским центрима у Србији. Он сматра да су студенти дошли у Српску и зато што тамо живи значајан број држављана Србије који имају право да учествују на републичким изборима у Србији. Однос према њима, према његовој оцени, показао је до које мере су власти у Српској спремне да се укључе у политичке сукобе који се воде у Србији.

„Вучић у Српској игра и на власт и на опозицију“

Миливојевић је навео да Александар Вучић најмање од 2016. године на изборима у Републици Српској „игра на обе карте“ — и на владајући СНСД Милорада Додика и на највеће опозиционе странке. Као пример навео је изборну кампању из 2016. године, када је, према његовим речима, иста страна маркетиншка агенција која је радила за Вучића у Србији пружала услуге и Додиковом СНСД-у и тада водећој опозиционој Српској демократској странци.

Миливојевић је рекао да је та агенција, посредством власти у Београду, истовремено помагала и власт и опозицију у Републици Српској, што је оценио као парадоксалан, али и врло илустративан пример начина на који Вучић успоставља утицај.

Осврнуо се и на раније изборе у Српској, током којих су људи блиски Српској напредној странци долазили на њену територију. Миливојевић је поменуо бившег рукометаша Владу Мандића, уз ограду да је реч о његовом сећању, наводећи да су људи блиски СНС-у били привођени због сумње да су дошли да финансијски или организационо помогну опозицију против Додика.

Из свега тога Миливојевић закључује да Вучић не ради на потпуном рушењу Милорада Додика. Његова намера је, према овој оцени, да Додик остане довољно јак да задржи власт, али не и толико јак да би могао да постане самосталан политички центар или противник председнику Србије.

Додикова политичка прилагодљивост: од Милошевића до Вучића

Говорећи о Милораду Додику, Миливојевић га је описао као једног од најлукавијих политичких лидера на простору бивше Југославије. Подсетио је да је Додик крајем деведесетих година, са малим бројем посланика у Народној скупштини Републике Српске и уз снажну подршку међународних фактора, постао председник Владе Српске. Миливојевић је додао да је у том периоду уживао и подршку тадашњег председника СР Југославије Слободана Милошевића.

После 5. октобра 2000. године, како је навео, Додик је успоставио блиске односе са Војиславом Коштуницом, а затим и са Зораном Ђинђићем. Миливојевић је подсетио да је једна од последњих Ђинђићевих посета ван Србије, пре атентата, била посета Бањалуци.

Додик је потом годинама био политички близак Борису Тадићу и учествовао је у кампањама Демократске странке. Миливојевић је подсетио да је током кампање 2012. године Додик изговарао врло тешке речи о Александру Вучићу и Томиславу Николићу. Међутим, након промене власти у Србији, Додик је постао један од најближих Вучићевих политичких партнера. Миливојевић сматра да је то последица Додиковог уверења да руководство Републике Српске увек мора да буде у добрим односима са актуелним руководством Србије.

Таква логика би, према његовим речима, могла бити оправдана када се не би злоупотребљавала за одржавање две владајуће структуре. Проблем је, каже, што се односи Србије и Српске претварају у однос узајамних страначких услуга Вучића и Додика.

Мобилизација бирача из Српске за изборе у Србији

Миливојевић тврди да је Додик од 2012. године политички обавезан да грађане Републике Српске који имају и држављанство Србије мобилише за гласање у корист Александра Вучића. Он је тај механизам назвао регрутовањем „гласачке војске“. Реч је о људима који живе у Републици Српској, али као држављани Србије под одређеним законским условима могу да учествују на парламентарним и председничким изборима у Србији.

Са друге стране, Додик се, према Миливојевићевим речима, политичким порукама обраћа и великом броју људи који живе у Србији, а пореклом су из Босне и Херцеговине и Републике Српске. Он је проценио да у Србији живи око милион људи који су сами или преко родитеља и предака пореклом са тог простора.

Миливојевић сматра да део тих грађана и даље пажљиво прати политичке поруке из Бањалуке. Према његовој оцени, Додик и њих усмерава према Вучићу, чиме се ствара узајамни политички систем услуга: Додик помаже Вучићу у Србији, а Вучић Додику у Републици Српској.

Ипак, Миливојевић је нагласио да бирачи из Српске не могу пресудно да одлуче резултат парламентарних избора у Србији. Њихов број није довољан да самостално одреди победника на републичком нивоу, али може да буде значајан у тесној изборној трци и нарочито у појединим локалним срединама.

Парламентарни избори нису исто што и локални избори

Најважнију разлику Миливојевић је направио између учешћа држављана на парламентарним и председничким изборима и њиховог гласања на локалним изборима у местима у којима стварно не живе. Важећа правила у Србији предвиђају да право гласа има пунолетни држављанин Србије који испуњава законом прописане услове и има пребивалиште на територији Србије. Бирачи који бораве у иностранству могу, после пријављивања, гласати у дипломатско-конзуларним представништвима.

Када је реч о локалним изборима, закон прописује да бирач мора да има пребивалиште на територији конкретне јединице локалне самоуправе. Изменама правила о Јединственом бирачком списку предвиђено је и да, после промене пребивалишта, мора да протекне најмање шест месеци како би бирач био уписан за гласање у новој локалној самоуправи.

Врста избора	Миливојевићев став	Правни и политички проблем
Парламентарни и председнички избори	Држављанима који испуњавају законске услове треба омогућити гласање, укључујући гласање у иностранству	Не смеју бити уцењивани нити организовано претварани у страначку „гласачку војску“
Локални избори	Треба гласати искључиво тамо где се стварно живи	Фиктивна пребивалишта могу да промене вољу становника општине или града
Гласање дијаспоре	Треба увести посебну изборну јединицу	Дијаспора би добила представнике, без утицаја на локалне изборе

Миливојевић је објаснио да није спорно када држављанин Србије који живи у иностранству гласа на парламентарним изборима на законито одређеном бирачком месту. Спорно је, према њему, када неко добије фиктивно пребивалиште у Београду, Малом Зворнику, Шапцу или некој другој локалној самоуправи, а затим одлучује ко ће управљати градом или општином у којој не живи.

Мали Зворник, Шабац и „изборне екскурзије“ за Београд

Миливојевић је оценио да је пребацивање бирача посебно опасно у пограничним општинама са обе стране Дрине, где и мањи број организовано пријављених људи може да промени изборни резултат.

Као пример навео је Мали Зворник, тврдећи да општина са око 11.000 становника има приближно 15.000 уписаних бирача. Према његовој оцени, део тих бирача стварно живи у Републици Српској, али је пријављен у Малом Зворнику да би учествовао на изборима у Србији. Сличне појаве, како је навео, постоје и у Богатићу, Шапцу и другим пограничним срединама.

Миливојевић се осврнуо и на локалне изборе у Београду 2023. године, када су, према бројним опозиционим тврдњама које и он прихвата, организоване групе бирача довожене из Републике Српске. Он је поменуо доласке из Милића, Власенице и других места, описујући их као „изборне екскурзије“.

Таква пракса, према његовој оцени, не наноси штету само изборном процесу већ и односима међу Србима са две стране Дрине. Ако неко ко не живи у Београду, Книћу, Малом Зворнику или Шапцу одлучује о локалној власти становницима тих места, то код људи ствара оправдано незадовољство.

Миливојевић упозорава да се на тај начин у српски народ уноси „зла крв“ и нарушава национална саборност. Они који организују такве операције, према његовим речима, не чине добро ни Србији ни Републици Српској, већ своје страначке интересе стављају изнад интереса целог српског народа.

И обрнути смер: бирачи из Србије на изборима у Требињу

Исти механизам, према Миливојевићевим речима, функционише и у супротном смеру. Позивајући се на тврдње Небојше Вукановића, навео је да је на ранијим локалним изборима у Требињу више од 2.000 гласова дошло од људи који живе у Србији. У односу на број бирача у Требињу, то би могао да буде проценат довољно велики да одлучи локалне изборе.

Реч је, како је објаснио, о људима који су рођени или су некада живели у Републици Српској, имају држављанство Босне и Херцеговине, али сада имају стално пребивалиште и животни центар у Србији. Према Миливојевићевом ставу, они би на локалним изборима требало да гласају само у месту у Србији у којем стварно живе. Не може се, како је рекао, за једне изборе бити Требињац, а за друге Београђанин, у зависности од тога којој је власти у датом тренутку потребан глас.

Миливојевић је навео и лични пример: и сам је рођен у Републици Српској и тамо има породичну имовину, али му, како каже, не пада на памет да гласа за градоначелника Бијељине јер више не живи у том граду. Имовина, порекло и плаћање пореза на наслеђену кућу не би требало да дају право да неко одлучује о локалној власти људима који у том месту живе током целе године.

Он сумња да се поједини грађани са пребивалиштем у Србији, када је то потребно, организовано враћају у Републику Српску да гласају за Додикове кандидате. То види као узвратну услугу Вучића за гласачку помоћ коју Додикова структура пружа СНС-у у Србији.

„Држављанство свим Србима, али не и фиктивна пребивалишта“

Миливојевић је нагласио да подржава либералан Закон о држављанству Србије и да би право на држављанство дао сваком Србину, без обзира на то где живи. Отишао је и корак даље, наводећи да би држављанство требало омогућити и особи која није српске националности, али Србију искрено доживљава као своју матичну државу и испуњава законом утврђене услове.

Он, дакле, не види проблем у двојном држављанству. Напротив, сматра да Србија треба да јача везу са Србима у Републици Српској, Црној Гори, Сједињеним Америчким Државама и широм света. Проблем настаје када се поступак стицања држављанства или личних докумената условљава политичком лојалношћу. Миливојевић тврди да се од дела људи из Српске, у замену за убрзано добијање докумената Србије, очекује да пријаве пребивалиште у Србији и гласају за власт, укључујући и локалне изборе.

Лична карта Србије издаје се држављанину са пријављеним пребивалиштем у Србији, па је управо истинитост податка о пребивалишту кључна за спречавање злоупотреба.

Миливојевић сматра да човек може да има два или више држављанстава и пасоша, али не може истовремено имати више стварних сталних места живота. Може да поседује некретнине и плаћа порез у више држава, али то само по себи не би смело да му омогући гласање на локалним изборима у сваком месту у којем има кућу или стан.

Као пример навео је власника викендице у Црној Гори. Чињеница да плаћа порез на некретнину у околини Херцег Новог, рекао је Миливојевић, не значи да треба да добије право да одлучује ко ће бити локална власт у Херцег Новом.

Посебна изборна јединица за расејање као трајно решење

Као системско решење, Миливојевић је предложио увођење посебне изборне јединице за држављане Србије који живе ван њене територије. Подсетио је на изборне моделе Мађарске и Хрватске, који својим држављанима ван граница омогућавају учешће на националним изборима, али њихове гласове уређују на начин који спречава мешање у локалне изборе.

У Хрватској бирачи без пребивалишта у тој држави бирају три посланика у посебној, једанаестој изборној јединици. Хрватски сабор има укупно 151 посланика — 140 из десет редовних изборних јединица, три представника дијаспоре и осам представника националних мањина.

Према Миливојевићевом предлогу, Србија би требало да утврди колико посланичких места припада расејању, а затим да свим држављанима ван Србије омогући да бирају своје представнике у Народној скупштини.

Такво решење би, сматра он, признало право дијаспоре и Срба из региона да учествују у политичком животу Србије, а истовремено би онемогућило њихово коришћење као покретне гласачке масе у Београду, Малом Зворнику, Шапцу или било којој другој локалној средини.

„На локалним изборима гласај тамо где стварно живиш“

Основна порука Миливојевићевог излагања јесте да двојно држављанство није проблем, али да двоструко или фиктивно стално пребивалиште отвара простор за изборну манипулацију.

Он је подсетио да су грађани раније били обавезни да пријављују чак и привремено боравиште, између осталог и због војне обавезе. Данас се, по његовој оцени, недовољна контрола пребивалишта користи да би хиљаде људи на папиру имале једно место живота, а у стварности живеле на другом месту или у другој држави. Миливојевић закључује да је сарадња Србије и Републике Српске природна и неопходна, али да не сме да буде сведена на договор Вучића и Додика о узајамном обезбеђивању гласова.

Према његовој оцени, организовано пребацивање бирача преко Дрине можда не може само да одлучи парламентарне изборе у Србији, али може да утиче на тесне резултате и значајно промени исход локалних избора са обе стране реке. Зато предлаже једноставно правило: на парламентарним и председничким изборима држављанима треба омогућити гласање у складу са законом, док би на локалним изборима свако морао да гласа искључиво тамо где стварно живи.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић